Naša književnost

к књ и « 2 вв" ос т

СВЕСКА 1, ЈАНУА Е Е ЂЕОГРАД, 1951 ЕЊИГА. КЕ, КТОДИНА УСД

ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ _

Поштовани слушаоци,“)

Треба да вам говорим о једној од најкрупнијих личности српскога романтичног песништва, о Јовану Ј овановићу Змају. Али ево одмах већ овој по нужди тако одређеној а наоко сасвим јасно ] књижевно-теоријској формулацији морам додати читав низ битних карактеролошких проширења, ограничења и допуна. Јер Змај за нас никада није био, па није још ни данас, а вероватно не може никада ни бити, само видно истурено име нашега романтизма: нешто је издвојени је, трајније и пресудније од тога. Он је сав никао на нашем ломаћем тлу, и стварно га је немогуће са разлогом и у целини подвести под било коју уобичајену схему школе или правца; а ако. се већ подвести мора — и искључиво по практично ] потреби историографских класификација —, онда се подвести може само под ону коју му сама собом намеће епоха у којој се првобитно, ако и не у потпуности, обелоданио, али је и надживео, временски и идејно, — а то је епоха романтична. Међутим, тај романтичар има сасвим особену физиогномију: ваља се у потпуности ослободити западноевропских књижевних категорија када је реч о Змајеву романтизму. Јер, ако је романтика побуна против рационализма Просвећености — а она то, бар делимично, несумњиво јесте —, Змај није романтичар: исувише је наглашене, целисходно применљиве разборитости у његовој поезији. Ако се пак пође од свима вама добро познате. Гетеове дефиниције романтичнога — К]аззјесћ зоб Чаз Сезипае, го- тапзећ да Кгапке —, Змај тек онда ни по чему не би био романтичар, јер овај песник је сав здравље и енергиј а, свежина и живахност, и целога живота тражиће победу умља над безумљем. Даље, насупрот романтичном 'ирационалном инфинитемализму, он је скоро класичарски уравнотежено хармоничан, без заноса музиком и мистиком (или тек веома мало), без фаустовске чежње за бескра јним; он није ни гледао ни видео „поноћну страну“ света и ствари, коју је романтика, својим носталгичним надахнућима, стављала на - прво место, у чежњи за смрћу, за утварним сном, у нагону за још недоживљеним. Наравно, има у њему и пуно чистих црта занесенот

#) Прочитано 12 августа 1950, на Бледу, на Семинару за иностране слависте.