Naša književnost

ПРЕШЕРН И ДАНАШЊИ ДАН

"Тешко ми је наћи складну, праву реч. Рано ми је прионуо за. срце, Толико сам се од малих ногу удубљивао у њ, препуштао се његовим сновима и мислима, толико пута сам већ говорио о њему у јавности и међу пријатељима, с књижевницима па и с припростим људима, или са странцима који су се интересовали за нашу књигу, да би свако помислио: у тој материји мораш се осећати као домаћи, куд год захватиш, тамо ти се нуди и савија као пуна грана, где год. се ње дотакнеш подаје ти се код прстима као мека иловача. Па ипак: како ухватити све то треперење, све те немирне линије које. оцртавају његово лице, да ти се сад прикаже сав јасан, па се опетзамути и нестане, да не знаш када ни камо.

Откуд та вечна борба за његов ликг Отуд, што ми је уистину жив као да дише и куца у мени, да се непрекидно мења и расте са мном, како се мењам и растем ја сам. Зато га не могу никад 38иста ухватити и дати му крајњу завршеност и сталност. И како је увек друкчији мени, тако је увек друкчији теби, па и свакој епоси; хао што га морам увек и увек поново стварати, тако га ствара свако поколење за се и по својим потребама, и сваки род је захватао " захватаће из Прешернове ризнице оно што му је потребно за погон „ на путу усавршавања и напретка. То је такође један знак Прешерновог генија, да се никад не укочи у круту нецомичност и у конзејрвирану музејску бесмртност, као што су се укочили за нас обичне смртнике његови савременици чебеличарји, па имају за нас само толико лица и лика, колико им је дао он у својој поезији: без његовог осветљења њих би за нас заогрнуо потпун мрак, и само научник или радознали књишки мољац тражио би их по запрашеним историјама и разбацаним литерарним белешкама.

Сви ти Прешернови савременици — па и претходници с Валентином Водником заједно — певали су из родољубља и културне дужности, коју им је наметала њихова поштена национална свест, а не из унутрашње нужде и захтева срца; а с Прешерном се јавило словеначко срце и исповедило своје страсти, радости и болове, своју љубав, своју наду и страх, своју патњу и победу над патњом. И забрујала је Словенцима песма у тако племенитом језику, као да. је он био већ раније обликован од безброј ма јстора, па се радо угибао