Naša književnost

48 : ' Књижевност

најблажем таласању осећања и мисли. Нови гласови, дотле непознати тонови, мелодија какве Словенци нису чули, величанствена и Истовремено једноставна, тако природна, као да су сонет, октава, рима, терцина, газела џ друге форме најприкладнији израз за слоВеначки дух, тако се непосредно нижу и преливају вештачки туђи. ритмови у раније необрађеном сељачком језику.

Подвукао сам већ пре неколико година у Врби и морам овде поновити: Трубар је био први, Прешерн је једини. Часно и пуног поштовања вредно је оно што је учинио Трубар за нас. Па ипак, кад Трубара и не би било, његов залатак би обавио неко други. Мало доцније, можда, али обавио би га био сасвим сигурно. Да се Прешерн није заложио сво јим пером, не би његово дело могао ла

обави баш нико други. Јер је Трубарево дело било ствар трезвеног погледа, снаге ума, верског жара и добре воље. А Прешерново дело генија, који се јавља једном и који је ненадокнадив: тајанствено низање, при којем су све људске могућности концентрисане за силовит залет да се из њега“роде чуда као сама од себе. Без Прешерна Словенци би остали у сумраку, нација без генија, народ без светлости: страхота је помислити на такву мрачну шупљину, на такву бездану празнину и њене последице за нашу културу, јер знајмо: што код нас после пише и пева, ослања се на Прешерна и његово генијално дело. Цео млаз стваралаштва, који се зове словеначка литература и култура, извире из тог бујног, чистог кладенца. То је жива, животворна и оплођујућа вода; све што је покушало да се афирмише без Прешерна или се дрзнуло да се афирмише чак против Прешерна, устајала је мртва вода, која се без везе с бистром централном срчиком губи у периферне сутоне и уставе, и већ се усмрђује и кужи ваздух. Сви прави писци код нас, који су заиста обогаћивали словеначку душевност, сви с чијим именима је повезан напредак словеначке литературе, признавали су се Прешернавим следбеницима, гледали су у њему недостижног ма јетора, вођу и узор. Прешерн је у читавом правом, замста напредном настојању словеначких људи увек и посвуда присутан.

Песниково срце је и после сто година еумрло срце. Прешернов геније живи са својим народом, и остао му је веран до краја, у свим бурама времена. Како нам је било, кад су грмели бубњи првог окупатора на коњима и трештале по љубљанским улицама трубе приЛиком њихових свечаности, а ми смо са спуштеним главама, стежући шаке и уснице, шкрипали зубима. „Погледа јте“, рекао сам мрачним друговима: „Прешерн је с нама и у овим временима, Шта је све видео тај човек! Не само да нам је записао, не, усекао нам је у срце: Мање је страшна ноћ у црне земље крилу него што су под светлим сунцем ропски дани, па је пред нама оживео армију партизана који верују, којима је слобода преча од живота, а ни такве