Naša književnost

50 8 Књижевност

вани из наших данашњих тегоба и нада. С тајанственом језом' осећам невидљиво крило, које лети преко времена и његових олуја и дотиче се напетих струна данашњих дана.

На видљиво и значајно место, управо на прву, насловну страну својих песама, поставио је Прешерн строфу од четири реда, у којој би требало да буде захваћена садржина његове књиге, укратко. оцртан пут који је прешао. Четири стиха, једра, да мораш, као толико пута код њега, поново да се дивиш мајсторству, које са тако мало речи толико каже. Па ипак: сва садржина његове књиге није обухваћена тим стиховима, ма да су постављени на чело као мото или лозинка. У тим исклесаним редовима обухваћена је само лична судбина Прешернова и субјективна страна његова дела, кад да. би Сонети несреће били његова последња реч, закључак његових спознаја. А није захваћена друга, објективна половина његовог животног сазнања и његове поезије, оне која је већ сва у служби народа и човечанства, с којом је песникова душа тек нашла равнотежу па је могла да поднесе и најоштрије ударце без штете за хармонично усклађен космос, који га је подизао преко хаотичних бездани његовог живота. Неподношљива би била мисао дасу Со нети несреће заиста последња исповест Прешернова, као што би била _ неподношљива вера да у лудачком очајању Тимона Атенског чами последња мудрост Шекспировог погледа на живот, кад проклиње цео свет и његова добра.

Не усуђујем се тврдити да такав видовит човек, тако реалан дух, какав је био Прешернњ, не би тога био свестан. Приближно у исто време настала је баш песма великог сазнања „Певачу“. Силни, пламени, из крвавог дна срца и душе отргнути стихови и у њима. сажета трагика измученог песника, па и његов успон и свладавање с одлучним закључком и неумољивом заповешћу самом себи:

Запа < · 5е зуојеса зрошшт, фгру бгег пигц!“)

Каква поука, каква наредба себи и сваком писцу за сва времена, за све околности и све положа је! Да ли није из скромности, из неке срамежљивости поставио на прво местог Можда му сету Њој било сувише живог, болног дрхтања, сувише мало класичног мира» Не знам и не знамо, само можемо да претпостављамог __ Неподношљива мисао! Јер кад би била основана, срушило би нам се нешто значајно, велико, надасве драгоцено. Прешерн је ство"_рио Словенцима поред тог видљивог и опипљивог материјалног света, свет својих снова, измишљен свет, а ко ји нам је тако жив, као да је истинит. Тај свет песничких слика постао је наша духовна домовина, у њој се креће наша фантазија између омиљених претстава, које нам осветљава његова реч, које надахњују ритмови његових песама. Тамо се приучавамо дубоким осећањима и високим

%) Позива се свога сети, пати без починка!

• 5 '