Naša književnost

ОТСТУПАЊЕ

Зиму, крајем 1941 и почетком 1942 године, провео је Милун Митровић са батаљоном око Растовца и на чукама према граду, а добрим дијелом и код куће. Последњих дана мјесеца фебруара покосила га је изненадна несрећа.

Тог јутра освануо је дубок снијег ишаран ситним звјездицама птичјих стопала. Милунова жена, Зорка, истјера уз помоћ кћери пет оваца, колико су имали, у страну више куће, гдјетим је био садјевен лист, да би им пошкропила сланом водом неколико грана да обрсте. Ко зна због чега, тек италијанска артиљерија из града поче тући страну изнад Растовца. Прва граната, пробна, очигледно подбаци лијево и експлодира изнад саме Милунове: куће, поред стога сувог листа. Као _посјечене, падоше без јаука и Зорка и Мијојка. ПНЕ овце побјегоше кроз снијег остављајући за собом траг крви.

Можда су Црногорци људи који јаче цијене нешто, њима драго, тек када га изгубе, па се и Милун Митровић није у том погледу много разликовао од својих саплеменика. Мако га је љуто болио губитак жене и ћерке, нико о томе од њега ни ријечи није чуо. Цијелог дана је ћутао и наређивао да се послужује ракија; држао се као остали, и само кад су први грумени земље пали на поклопце ковчега, њему нешто заигра под грлом, а из лијевог ока, низ образ, полако сиђе суза, Касније је, понекад, уз разтовор, помињао "56 | или Мијојку, Мало застајући, замишљен. ~

Није прошла ни недјеља дана од сахране, а он се врати из мање акције пљујући крв. Станко је био с батаљоном на положају; он као да није много мислио на мајку и сестру. Црномањаст као Милун, са дебелим, модрим уснама под густим и црним маљама, за ових неколико мјесеци бјеше порастао, раскрупњао се. Очи му до_ шле још крупније, некако зачуђене при разговору. Четници су се већ скупљали по градовима. Почетком марта дотјераше на коњу · Станка, рањеног. Парче гранате бјеше му пробило лист лијеве ноге. Мако рана није била опасна, имао је јако повишену температуру, бунцао је, блијед због губитка крви. А батаљон већ неколико дана

одолијева нападима, на Кострешу. Артиљерија нештедимице засипа гранатама голи врх брда, преоравајући по стоти пут оно мало земље на њему. Сваког дана довозе понеког · рањеника. Милунов “рођак, стари ПЏерко Митровић, који није хтио да напусти батаљон