Naša književnost

58 – - Књижевност

п поред одлучног Вељковог наваљивања, погинуо је истог дана кад је Станко рањен. Уствари, иста граната их је погодила, — • а Милун се полако опорављао. Почео је због нечега тражити ра-

кије. Доносили су му помало из села, али он је све више из дана у дан, сркао алкохол; пио је страсно, с очигледном наслалом, Једне вечери, тек што се уз помоћ Душана Боричића намјестио у дрвену наслоњачу поред огња, неко бану на врата, задихањ и викну: ·

— Бјежите!... Ево четника!... = и изгуби се у помрчини.,

Стари Душан припоможе Станку да се сакрије под кров штале, па сиђе пут куће, без страха да ће га неко пресрести. Милун се доВуче до кревета и леже још увијек не вјерујући... Зачу се пупање, лавеж паса, граја, псовке на туђем језику. Проломи се грохот пушака са хрбата стране изнад Растовца. Поче борба по Растовцу.

(Како се касније сазнало, борац који је био одређен да саопшти селу наређење о привременој евакуацији, нагазио је на четничку засједу и, да се не би чули пуцњи, био на мјесту заклан.)

Отступајући под заштитом. митраљеског одјељења, батаљон ЈЕ тек у Растовцу видио да нико ништа "не зна о повлачењу, а тад је већ било доцкан. Тако је непријатељ упао изненада.

Милун погледа с кревета кроз прозор.

— Куће горе... — послије дужег ћутања рече он мукло.

Поред ватре сједела је старица, као скамењена, и парала "гано машицама по жару. Зачуше се гласови око куће. Нагло и вике упадоше три прилике.'

— Кога има ође, стараг

— Само нас двоје, — одговори Милун из мрака. Ватра са огњишта није могла освијетлити унутрашњост куће, која је била сва

из једног дијела, без соба. Е

ла= оез

= Изађи овамо! — нареди један с врата. — Кога има још» = Не могу ја с кревета ни стопе... Крв пљујем, — објасни Милун. — Приђите да се познамо, да видимо шта вам треба, —

додаде он, подижући се уз наслон кревета.

Четници се не помакоше с прага. Држали су спремне пушке.

— Наложи боље, стара! — нареди један — Ништа се не види. Имаш ли луча» ; –

А други изађе пред кућу и некоме полугласно рече,

— Каже да је болестан, господине капетане.., Пљује крв...

— Нека остане један код њега, до даљег... — чу Милун познат глас и напреже памћење да се сјети ко то може бити. ·

— Нека остане Јован, —- рече тај одлазећи.

Из села се чуо прасак пушака. Негдје је рикало говече, са страхом, очајно. Четник, који је остао са њима, примаче ногом трупап огњу и сједе гријући руке; Цијелу. ноћ су све троје били будни. Милуну се неколико пута враћало питање: „Који ли је та је Познат ми је његов глас... Мора да је неки из града.“