Naša književnost

- 60 ј | | Књижевност

. . . - = 5 намјерно су дуго стресали са себе снијег, који је пао тог дана послије подне, лупајући о плочник новим италијанским цокулама.

= "Ајде, устај; домаћине!“ — викну један с врата. - = Бег а у = Потребан си, не гњави! — пословним гласом објасни четник.

| “= Нећу издржати до града. Нађите ми коња, — промукло рече "Милун, чешући маљаве груди. У гласу му се осјећао тон питања, Скривена жеља да сазна хоће ли га водити негдје даље. Јер ако неће — зна се шта га чека. г

= Даћемо ти ауто, водниче! Пожури!. — не без злобе завика четник, збаци Милуна с кревета, па се одмаче закачивши палац за реденик око паса, | –

— А откуд ја то испадох водник! — с чуђежем се распитивао Милун облачећи се. — Да ме нијесте ви унаприједили>... Добро

' би било... бар бих добио једне цокуле. Чуо сам да вас плаћају

ебилато... )

Четник приђе огњу, припали цигарету. |

— Добићеш колико си заслужио, — пупкајући да би распалио пигарету, одговори он пријатељским тоном, а старој рече строго: = Ти се, баба, не мичи из куће, јес: чула» -

— 'Ајде, дабогда вас моје очи не виђеле више! — прокле их она. — Срамота!... Црногорци се. дигли на браћу. Гори сте од Турака!... Држи се мушки, Мићо. _ — покуша она да храбри Милуна. - | | -

· = Припази, стара, што трабуњаш! Могла би због блебетања отићи богу на истину прије вакта, — запријети јој четник који је био као неки старешина осталима. — Водите га! — нареди он,

А кад Милун изађе, рече старој: 5

= Да „немаш, баба, мало млијека»

— Имам отрова, ако ти треба! 'Оћеш ли (Он изађе псујући, оде до стога сијена крај штале и рече некоме полугласно: |

= У реду је, капетане. А

_„Ама што се тај кријер Није му чиста савјест изгледа“, — пемисли Милун идући пред четницима стазом између камења ка селу.

"До комунице пратили су Милуна ова четворица. А послије се тројица одвојише рекавши пратиоцу гласно да ће их они стићи до моста. Четник се упути за Милуном грчећи се од мраза. Над Растовцем и бијелим пољем око ријеке раширила се мирна ноћ пуна тмине, У Љутом Кршу чује се препуцавање стража. Далеко на сјеверу, негдје око Никшића, мукло бубња артиљерија, изгледа као да се нешто дуго руши. Оклизавајући се по смрзнутом снијегу Милун је мислио шта да ради. „Ако пређем мост са мном је свршено.... Да га ударим изненадар... Може се из тога сваки ђаво излећи... савладаће ме оволика људина.“ Осјећао је како му четник дише за вратом.