Naša književnost

"Отступање ·

сл (еј

— Има ли, мајко, ракије» — упита он око поноћи, кад је борба престала, — Дај, послужи госта!... — Ја не пијем, — одби четник прогутавши пљувачку.

Пет лана водиле су се борбе у Растовцу. Избачен оне ноћи са · положаја, батаљон је сада упорно и сређено бранио страну изнад села. Штаб одреда послао им је приличну количину муниције и нешто ћебади. Артиљерија је растовачку цркву тако самљела да је претстављала само гомилу камења из којега су вириле натруле иконе и дроњци рипида. Италијанске снаге, у јачини од једног пука, удружене са одредом четника од сто педесет људи, чекале су да партизански батаљон истроши муницију. Али Растовчани су пуцали врло ријетко, пуштајући непријатеља да приђе на сто метара, или ближе, како би погоци били сигурни. Сем тога, Италијани су рачунали на дејство зиме, пошто су партизани дан и ноћ бједили у локвама окопњелог снијега, а они су своје војнике размјестили по. кућама у Растовцу. Десно од куће Милунове, двије чете Кострешког батаљона, из састава истог партизанског одреда, састављене претежно од градских радника, нијесу дале непријатељу ни нос да промоли из Растовца. А ту је он баш упорно наваљивао, не штедећи ни муницију, ни четнике, јер би заузећем ЈБутог Крша и чука око њега, Растовачки батаљон био приморан на повлачење, Лијево од Растовца, на глиненом брду према кули Јанка Почуча, била се укопала једна чета трећег батаљона њиховог одреда и тако је јединим пушкомитраљезом тукла Италијане, који су покушавали да заобиграју Растовчане, да је командант пука помишљао на самоубиство због великих губитака у људству. Све у свему, непријатељ је држао Костреш, Растовац и уски појас равнице око моста на Зети.

За тих пет дана непрекидне борбе преживјели су Растовчани више него за пет ранијих година. Четници су убили Душана Боричића на прагу куће још прве ноћи кад се вратио од Милуна. Петра Рраовића, рањеног кроз обје ноге, стрељали су привезана уз бри јест на комуници. Нико се није смио кретати, па се још није знало шта су све починили. Запаљене су двије куће — кућа Вељкова и кућа Петра Траовића, пошто су зарјњих поуздано знали да су комунисти; за остале су покушавали да дознају. По кукњави и запомагању из села могло се наслутити да је било свега у тминама мрачних ноћи.

Пет дана и пет ноћи смјењивали су се непознати четници код Милуна. Баба Стана је једва једном успјела да дода скривеном Станку мало кукурузног хљеба и једно плеће меса које је остало од убијених бваца. Милун је заборавио на самог себе стрепећи непрекидно да му четници не пронађу сакривеног сина. „Што ме не воде... да се макну једном од куће...“ мислио је он. "Али у четвртак, шесте ноћи, дођоше тројица, наоружани до зуба. Прије но што су ушли,