Naša književnost

710 - и | - Књижевност

тара, Београда, Загреба и Љубљане, долазиле сугестије шта треба да уђе у ову антологију од српске, хрватске, односно словеначке литературе, па се при давању тих сугестија није једнако поступало, нарочито у поглелу на старију књижевност. =

· Од старијих писаца, чија главна активност пада од половине прошлога века па до отприлике 1985, од Срба је узето 9, од Словенаца 6, ол којих један са три краће приповетке, а од Хрвата свега 4, рачунајући ту и Владимира Назора. (Овде нисам узео у обзир ШЦесарца и Крлежу, нако су били у књижевности активни и пре 1985, јер пб ошштој усмерености њиховог рада иду у новије доба.) Јако пада у очи, дакле, да је од хрватских писаца деветнаестог и почетком двадесетог века узет веома мали број; од оних из прошлог века

свега двојица: Ковачић и Козарац. А шта је са познатим писцима: ЛПеноом

Балским, Новаком, Кумичићем >

Ја. мислим да су Хрвати при давању сугестије шта да се узме из њихове приповетке били најдбгматичнији, некако нају скогрудији у односу према старијим писцима. = 5

Ако се од Шеное и није могла наћи АРА приповетка која би задовољавала мерило; уверен сам ла би се нашао изразит и заокружен одломак из неког обимнијег дела, из „Сељачке буне“, „Златаревог злато“ или „Сењске руке“.

„Остала три хрватска реалистичка писца која би могла доћи у обзир, Ђалски, Новак, Кумичић, претстављају исти проблем. Како гледам на тај проблем, покушаћу да илуструјем на примеру "Ђалскога, јер се он ту“најоштрије поставља.

Познат је став Ђалскога према друштвеним односима у Хрватској његовог времена. Тај став није напредан. За Ђалскога је веома карактеристична носталгија према минулим и неповратним временима, његове неприкривене симпатије према племству у Хрватској, нарочито сеоском племству, дакле према једном друштвеном слоју који је већ давно и пре времена Ђалскога одиграо своју улогу“ У хрватској историји. Уредници су у „Претходној напомени“ јасно одредили свој став према таквим писцима: „Избор није могао да се задржи на оним књижевним радовима Ју којима је доминантна предрасуда писца у односу на друштвени напредак и "на онима код којих је ради документације таквих предрасуда изопачена слика друштвене стварности“. Овде се ради о двема стварима: о предрасудама и фалсификовању стварности. Ако би се ударио јак нагласак на речи: „У којима је доминантна предрасуда“ и те се речи схватиле у том смислу да предрасуда ме сме да засени све остало у делу, не сме да замагли реалистичку слику живота, онда се овакво начелно гледиште у потпуности може прихватити, а поготову онај део што се односи на намерно или злонамерно фалсификовање стварности. Али колико год је јасно, ово гледиште је ипак растегљиво и није до исте мере ригорозно примењивано на све писце и сва дела.

Мени је увек било помало загонетно зашто Хрвати после рата не издају Ђалског. Јесте, код) Балског има предрасуда, као што их има ни код Сремца, на пример, код Лазаревића, код Ковачића и тако даље. Али исто тако кол Ђалског има приповедака код којих те предрасуде нису доминантне у оном смислу у коме сам ја разумео ту реч. И, што је главно, при оцењивању једног књижевног дела ове врсте није битно то да ли је писац имао предрасуда или не, него то: како то. дело данас може деловати на просечног читаоца, позитивно пили негативно, баш у. смислу мобилисања на извршење конкретних задатака

) Ц | ~ и