Naša književnost

Књижевна! хроника. > 78

с “

ности како у поезији тако иу прози. Управо прије десет година, поводом педесеттодишњице пјесникове, објавио је Горан Ковачић у загребачким Новостима топао и веома занимљив чланак о Николи Полићу, под прикладним насловом Клавирска лирика. У њему је, поред осталота, упозорио на Полићево разумијевање Видрића и Матоша, на њетов дар прозодије и на његове стилске игре (и каламбуре!) у Мартиналијама (Загреб, 1921). Полићеви фељтони — нагласио је Горан — довољно свједоче, да је на њ пало највише Рабијеве златне свјетлости, која понешто наликује на мало ољуштену позлату барокних светачких шаљиваца. А зар такав дојам не оставља на пр: и пјесма Поход нас јучерашњих се оном лакрдијашком капом на високом стијегу и с мјесечином што кука у црну окарину, = тај јединствени, гротескни ноктурно, пун гребанцијашкот хумора и стеклишке ироније: Чини се — рекао је сам Полић у своме приказу Истарских Путова Хорвата Киша (Тгаза ех 5фгба). — да се хумор и унутарња лирика састају у недогледној даљини попут паралелних праваца. Ма ако је с те точке кренуо дирљиви импресионизам Хорвата Киша, нашег заједничког, давног, драгог и врло даровитог друга, колико је тек са ње бризнуо прпошни млаз свих Полићевих лиризама и поетичности у стиху и прози! И Шрпену је хумор често знао послужити да сакрије најтравичније осјећаје — каже његов биограф Иваскиевич, док се ЖХајне галгенхуморски јадао да му желудац нема много смисла за бесмртност. — И мене је (о темпора!...) поводом Излета “у небо (Београд, 1928) корио париски амбасадор Марко Ристић због посвемашњег недостатка хумора, који је — по његовој формулацији — заклети непријатељ сентименталности и конвенционалности, и нека врста самокритике. Али Џолићев је аутокритицизам запажен још: прије три деценија, кад је на фаштник 1921 у својој Аутобиографији на крају Маргиналија устврдио да се не сматра литератом и да као такав не значи ништа, а тек као лиричар нешто. Као литерата, који је написао преко 200 фељтона и козерија! Многе ме дивне успомене из тога давног и дивље прохујалог доба вежу не само за пријатеља Никицу, него и за обојицу његових · аМег ега: Гртгу Чоколина и Оџазттода“ под којим је псеудонимима бургијао у Казалишној Кавани, тој „свачијој игничијој кући", том хрватском хотелу Пимодану, мјесту заборава за очајнике иза све ашто бјеже из свога времена и живота. Заправо сам га- упознао, ако се још: добро ејећам, једног чудног сутона прије тридесет година, за првим, блиставим клавиром, у привременом стану Стеве Галогаже, кад је посве пиано, скоро пианисимо пребирао по клавијатури Штубертову серенаду,. пуну смијеха и хумора. Кажу да из тога времена постоји један сабластан Јеролим Мизпеов портрет Никичин, али ја га нажалост никада нисад видио. Свирао је смирено, као за сама себе, не марећи за бучне дискусије и галаму у предсобљу, — а пианисимо је и иначе најтеже добро свирати — како рече А: Т. М. —= Горав је добро уочио ту унутарњу везу између његове свирке и његовог пјесништва: ... „Његова (Полићева) лирика не познаје форте, још мање фортисимо, јер је његово ухо фино и воли тишину, самоћу, шутњу, сан, уснулост; други, благи