Naša književnost

КОБЛИЖЕВЋЛА ХРОНИКА ___

ПЈЕСНИК НИКОЛА ПОЛИЋ (Поводом 60-годишњице)

Пригодна прослава искреног песника не треба да нам даје повода за лажне комплименте. Далеко сам од тога да одржим бучну здравицу старом другу Никици Пеолићу, том Гричанину с мора, који одавно рече да су му познати сви путови и све сјенке Цмрока, Тушканца и Зрињевца. За разлику од свог бунтовног брата — великог пеовача и Антијоба — Јанка Полића Камова, пјесника Иштипане хартије и Псовке, чији су „Ссолдачки стихови - скројени проклетством“, Никола ЏШолић је у цјелокупном свом пјесничком и прозном опусу досљедни матошевац, „вјерни Густлов дисципулуес“, стеклиш, „пјесник, есејиста и музички критик из круга Матошеве компаније“. Иако га службена, на част доктора промовирана критика сматра самогостом тога круга, Мирослав Крлежа га с правом убраја међу најистакнутија имена Матошеве лирске школе, сматрајући да добар дио Младе Хрватске Лирике (Загреб, 1914) стоји у сјени Матошева лирског талента; Матоша, наиме, као иницијатора, узора и идеолога тадањих лирских концепција. Тиме не мислим рећи да је Џолић матошевац по темпераменту, политичком ставу или по књижевној ерудицији. Он је то више “по унутарњим лирским квалитетима, по начину стила и технике и по основним схваћањима умјетности, а понајвише по. своме личноме ставу према стварности и животу. По своме питомом, добродушном темпера-. менту Полић је чак у тренуцима сушта супротност своме учитељу, кога У једном есеју о лирици брата Камова назива Великим Мештром Аугустом Другим, док у нацрту за студију о том мештру матошевски усхиЋено, смјело и повишеним гласом тврди да се све оно специфично добро, што је дошло иза Аге Ема, римује на ријеч — Матош. Али — да се опет позовемо на Крлежу, јер на њега се увијек са сигурношћу можемо позвати! — како је Матошев лирски опус наглашено еклектичке нарави, | тај се еклектицизам у још јачој мјери одразио у лирским прегнућима и поетским (остварењима свих његових ученика, па тако ео прао-и у јединој збирци пјесама Николе Полића Јучерашњи Град (Загреб, 1936). То, дабоме, не значи, да Полић. није дао личних, самониклих и позитивних прилога нашој сувременој лирици и да није 0оботатиод нашу културну баштину прилозима и остварењима трајне вријед-

у |