Naša književnost

Књижевна хроника - Ја - 15

Ба 2

Х

Латоша и његова утјецаја на читави круг Младе Хрватске Лирике још није освијетљен с правог, сувременог, дакле социјалистичког становишта иако су о њему писали готово сви његови дисципулуси (Ујевић, Хајзлер, Визнер, Никола Полић и др., а и људи од пера млађе генерације. Станислав Шимић, на пр, проматрајући свијет на далекозор духа, сматра да је Матош правио вријеме, а не вријеме њега и да име Матош може бити пуним смислом појам, ознака, којом би се

дало означити свакога правога књижевника у Хрватској. — А. Г. Матош је имао доста ученика, званих стеклиши и грабанцијаши, али ни један га — бар по моме мишљењу — није надмашио ни дубином срца, ни по-

летом духа, нити снатом израза. И по томе је Матош остао ненадмашен!

Его, ма колико се расправљало о позитивном утјецају Матоша на нашу књижевност опћенито, толико би се исто и у једнакој мјери могло бавити и његовим негативним утјецајима на поједине (готово све) књижевнике из његове школе. Занимљиво је притом, да су готово сви Матошеви дисципулуси тек онда почели давати остварења трајније вриједности, када су се ослободили његових утјецаја, када су разбили његове шеме, одбацили формуле и упутства, дакле када су нашли себе и свој властити пјеснички израз. И Никола Полић, поред Тина Ујевића, спада у оне наше пјеснике који су у сретним часовима превладали у себи све упливе с десна и с лијева, и проговорили својим, чистим, субјек= тивним гласом. Веома би тешко и доста комплицирано било у оквиру једне пригодне козерије дати анализу његова. пјелокупног опуса, ма да тај није велик. Али је зато пун нијанса, танких сјенки, ситних опречности, кривудавих линија, испресијецаних. обриса. . Већ у предговору Младој Хрватској Лирици декларативно је изјављено и наглашено у име дванаест дисципулуса да Видрић и Матош означише правап многима од младих и дадоше прву побуду: Видрић генијалном спонтаношћу надахнућа, а Матош необичном до. њега риторозношћу форме. И тог видрићевског надахнућа и те матошевске ригорозности има на многим страницама Полићева Јучерашњег Града, али у њима исто тако има и полићевске ригорозности као и чисто полићевског надахнућа. Поред свих партија лумпенпролетерске пјесничке интонације, дезилузиснизма; једноличности тема, јаловог формализма, лирског донкихотизма, каванске Оолећивости, духовног мамурлука, извјештаченог сомнабулизма па и хемиског декадентног позерства, у ПМолићевим пјесмама одзвања на махове она чиста клавирска лирика, о, којој је с толико заноса и с толико другарске симпатије писао прије десет година Горан Ковачић. Има у њима одиста непатворене музике, оне „му зике прије свега“ и музике након свега“, оне музичке импровизације

и тишине, узбибане изненадним звуком. Џолићева лирика понекад се |

заиста чини: као да је „утопљена у музици“, као да је крилата од звукова а пригушено звучна од тихих боја и прелива, као да титра и трепери у простору попут ступа прашине обасјана сунцем у полумрачној соби, пуној старинских ствари, Тишине — каже Горан —. златне, тешке, и бунила, грознице, тлашње, полусвјестице, музички доживљене, најљепште су Полићеве сензације. Али, исто тако не смијемо заборавити По-

и]