Naša književnost

76 - 7 — 5 - Књижевност

лића као пјесника загребачке околине и загребачког поднебља, гричких пејсажа (|) и горњоградских мотива:

% Ту си, ту си, ту си, јучерашњи- граде,

2 плав ко стара свила, жут ко пергтамена...

Не смијемо га заборавити као пјесника периферије и њених скром= них љепота, тихих интерјера, златне тишине око Самоборског колодвој мелодије кише, заноса јужног вјетра (вјетра е Кварнера), патњи болесника —

. = Оно, што је балон зачуђеној дјеци болесном су сунце, лепири и цвијеће..

1

као пјесника Лацкових (не Бодлерових!) облака, жалосних ноктурна, прне чаме и самоће (не Матошеве!), знојавих дланова, фебрилних снова, топле хуманости, племенитих људских осјећања и бијега без циља. Књижевна ће критика једнога дана дати дефинитивнију оцјену Полићевих лирску квалитета, његових изражајних могућности, животности његове поезије,

њене повезаности са стварношћу и осталих особина, по којима ће многе његове пјесме остати као антологијски прилози нашем савременом пјесништву и увјерљиви, непатворени, истински одрази доба у коме су

створене. Изван сваке је сумње да ће Никола Полић као пјесник у на-

шој књижевности остати, да ће он нашу културну баштину обогатити, макар скромнијим али честитим прилогом, управо зато што гледамо на

ствари социјалистички, водећи рачуна о условима под којима се код нас

живјело, борило“и стварало. Ничије заслуге неће пасти у заборав, а нај-

мање књижевне заслуге једнога пјесника који је између два рата соци-

јално страдавао и душевно изгарао, да би се према социјалистичкој сада-

шњици односио позитивно, што доказују његове најновије пјесме, објав-

љена у „Колу“ Матице Хрватске (1950, ТУ). ·

Пјесник једне „спутане генерације“ лако ће се снаћи у великој данашњици буде ли је осјетио и доживио тако дубоко, спонтано и искрено као што је доживљавао предратну прошлост. Стога је пјеснички пут Николе Полића широм отворен за нова, свјетлија прегнућа и нова, трајнија остварења.

Кустав КРКЛЕЦ