Naša književnost

78 Г | Књижевност

специфичним тонским сликама изазове асоцијације визуелних претстава у свести, да изазове утиске сличне и блиске сликарским делима појзажа, портрета, опште познатих друштвених призора (као што су светковине, процесије, погребне поворке, скупови на пијацама, игранкама и конференцијама) и сл. У композицији Мануела Понса која је изведена на овом концерту и коју "је композитор назвао „Мексиканска слика — Фериал“ (Народна свечаност) по_ јЈам фолклорне карактеристике мексиканске музике узет је у ширем смислу, и као сирова, примитивна мелодика мексиканских маса које се баве пољопривредом и сточарством и као широко распрострањена Ма ота мелодика, која је несумњиво формирана под многим У пајима „увезене“ музике, особито сентименталних мелодија разних „шацера“ и широко распрострањених мелодија и ритмова џеза, но која баш с обзиром на своју масовност с пуним правом заузима место фолклорног музичког типа мексиканског израза, напоредо са старинским мелодијама домаћег порекла, Као бујна, пуна шаренила слика, Понсова композиција доноси и теме у ритму марша (са обилном употребом удараљки) и коралне фрагменте који по свој прилици назначавају ритуални момент у комплексу друштвеног обичаја одржавања народних светковина и мноштво плесни тонских формација и елегичне, лагане епизоде сентименталних попевки и неколико снажних оркестарских градација које указују на тумултну узаврелост покрета у смени разноликих фаза и сектора масовног скупа на дан народног празника. У процесу временског, симфониског исказивања“ ови мотиви, разуме се, осуђени су на неизбежну сукцесивност излагања, приказивања и смењивања, што чини и предност и слабост музике овог сликарско-дескриптивног карактера: приказивани детаљ или епизода привлачи сву пажњу на себе, те зато и може бити одмах уочен и схваћен у целини, а с друге стране, мноштво разноврсних епизода које се не враћају (или бар не онако правилно као теме у класичној симфониској форми) пролази без већег дејства на слушаоца, који је стално окупиран напором слушаног уочавања нових, надолазећих епизода. Ванмузичко порекло основне замисли у композицијама овог рода још | уупадљивије- на композицији самог диригента овог концерта, Хозе Васкеза. Ве сам назив његовог дела јасно указује на сликарски домен као изворно подручје сачињене тонске формације: „Три акварела“. Но није само овај општи момент импресионистички фактор Васкезових „Акварела“. Обиље прекомерних трозвука, једна од најупадљивијих црта импресионистичке хармонике (насталих на бази целотонске, изведене лествице), карактеристично је за музички језик ове композиције у исто толикој мери као и колоритна разноврсност у њој. Ова последња црта, уосталом, појачана је до степена примарног изражајног фактора који, п поред присуства многобројних, уситњених мелодијских мотива, често преузима водеће место и постаје основни носилац самих музичких „мисли“ дела. У другом од три „акварела“ (,Језеро Аматитлан“) тананост колоритних ефеката става лобија, међутим, и сву ону Финоћу емоционалног деловања која пи у песничкој уметности придаје описима прекрасних пејзажа мисаону, идејну дубину, дакле ону уопштавајућу снагу која и сачињава унутарњи идејни смисао датих конкретних слика, Трећи „акварел“, под називом „Повратак“, напушта сасвим подручје сликовитости овог типа и постаје програмска музика у оном најдискретнијем и најодмеренијем смислу те речи, где је једна једина реч наслова довољна индикација за „радњу као субјективни, душевни процес, за чије је кон-