Naša književnost

Музички преглед – 19

У . кретне претставе слободно остављено поље сваком слушаоцу да их према диспозицијама сопствене маште доноси овакве или онакве, да их фиксира и пре

краја и, коначно, да их уопште не доноси (опет по субјективној диспонираности · сопствене фантазије). Размишљања и преживљавања која, као типична, људска

душевна стања, захватају човека на повратку“ у добро познати крај, радости су-

срета ока са драгим лицима и предметима, зебње и страховања у очекивању сусрета са оним што се могло изменити и тиме растужити путника, сва бурна узбуђења састанка који се ближи и који је ипак тако неизвестан — сва осећајна скала унутарњих таласања човека који понова долази тамо где је некада био — бачено је овлашним и концизним потезима тонских боја и хармонија У ову композицију, интимну, конфесионално топлу и заиста поетичну.

И на једном и на другом делу може међутим некоме сметати баш тај олпшштепознати, специфично европски, или још прецизније говорећи француски импресионистички музички језик, којим су се даровити Мексиканци са љубављу напајали из Дебисиевих партитура. Не можемо, разуме се, овде залазити у потанко расправљање питања које су хармоније латентно садржане у мелодијама мексиканских попевки, у типичним лествицама на којима су грађене попевке мексиканског "народа. Али ћемо учинити једну напомену, која је принципијелна и која стога може бити предмет дискусија и у поводу других музичких дела. Етнографска специфичност мелодике одређеног националног подручја јесте свакако „матерњи језик“ музике тог народа. У „голом“ хомофоном, једногласном тонском процесу та специфичност је најаутентичнија, но није ли тиме баш и тешко приступачна, неразумљива тамо где се „говори“ другим музичким језиком Чиме је скандинавска мелодичка специфичност једног Грига начинила дело овог тонског песника севера општом својином ако не општом европском хармоником, формом законитом у музичким језицима свих народа» Којом својом страном је Хачатурјанова ђурђијанска мелодика добила отштељудско значење

ако не високом европском композиционом техником којом је зналачки опре- -

мљена» Ми не кажемо да је за мексиканско музичко подручје импресионистички слог најпробитачнији, али кажемо да су сви хармонски системи осим физичкоакустичког корелата физиолошко-психолошким перцепцијама интервала као свима њима заједничке природне базе, једна израђена и изграђена конвенција уобличавања, оваква или онаква (хармоника на бази терцне сродности, на бази квартне сродности, на бази лествица са шест ступњева или целотонских итд.). Музика високо, развијене композиционе технике постаје разумљивом у међуГОрОлИМ сразмерама не превођењем (које, коначно, и кад је у питању „Калевала“ или „Хиљаду и једна ноћ“, или Шекспир или Данте, Гете, Пушкин и др. — мора бити препев), него нашим, слушалачким познавањем оних изражајних средстава њеног језика која су општа, заједничка, а та су: форма, колоритна пластичност, динамизам, хармонско, акордско устројство тонског става. Ако су, дакле, неки мексикански композитори из тог интернационалног строја употребили систем акордике која настаје из целотонских лествица (које су изведене а не фолклорне), а други композитори прихватили коју другу страну пространог и широко разрађеног система конвенција европског музичког језика (рецимо, класичну форму, или рапсодични строј симфониске поеме итд.) — морамо ли им замерити то што из мелодике која, вероватно, није толико богата као напр. македонска, нису могли исцедити неку аутохтону хармонску специ-