Naša književnost

Осврти | ; н Бе | о!

у

који иде у смрт да би био свој на своме. Из почетних поглавља ситних патњи до великог страдања на Добердобу, кад се војник-пешак - не бори с видљивим непријатељем него са: ужасним салвама непријатељске артиљерије, израста потпуно природно поглавље „Јуденбург“, са историјом неуспеле побуне и велике и светле тежње која отвара перспективу У будућност. — Занимљиво је упоредити Прежиховљев „ратни роман словеначког народа“ с низом ратних романа других народа, Француза, Немаца, Американаца и са „Српском трилогијом“ Јаковљевића. „Добердоб“ нема управо ништа од олујнот заноса Барбисовог „Огња“, а и од „Дрвених крстова“ одваја га велика разлика у темпераменту. Релативно близу му је ратни роман Лудвига Рена „Рат“. Роман овог рођеног аристократе и левичара писан је такође стварно, скоро: сухо. И овај роман посматра рат са становишта обичног војника, Па ипак је Ренов роман писан искључиво са војничкот становишта, војници у њему врше своју „дужност“. против непријатеља неумољиво савесно, док им тек полако сине да све то заједно заправо нема смисла и да врше лудачко и злочиначко дело. А Воранчеви словеначки, српски, чешки, украјински и други војници од самог почетка су противници силе која их гура у рат и већина носи у себи клице побуне. Ратују, често пута чак и храбро, и тиме користе трулој Аустрији коју мрзе, но ипак не осећају ни најмање љубави за позив војника у тој полуфеудалној аустриској војсци и у суштини су остали цивили исто тако као и Крлежини кумеки из књиге „Хрватски бог Марс“. Војници Џрежихова Воранца су сами припрости људи, немају никаве везе са официрима, па ни са официрима своје народности. Кад на крају, у Јуденбургу, побуњени војници остају да леже крвави пред _нелатским пушкама, натпоручник Весевк,. Словенац, каже: „Нису имали поверења у нас". На самом крају се осећају обриси доцније словеначке _ националне револуције, која је уједно и социјална. У том и још у мно_точем другом Прежиховљево дело крајња је супротност с ратном књигом Ернеста Хемингвеја „Зботом оружје“, која говори о Италијанима и осталим савезницима на Сочи, Бренти и Пиави. Хемингвејеви „јунаци" такође нису у суштини војници, а официри су крајње себични и мисле само на себе, такви, да не осећају никакве људске повезаности. ни са својим војницима, а још мање са непријатељима. Словеначки војници Прежихова Воранца, који ратују тачно на супротној страни. Соче, од срца би "шрезрели те своје противнике кад би их само упознали. Војници Прежи-хова Воранца ниједног тренутка не мрзе Италијане, против којих морају да ратују, међу њима полако расте осећај јединства, које обухвата -све народе старе Аустрије, не само Словенце, већ и Мађаре и Немце. То је јединство обичних људи, оних које чека задатак да преврну стари свет. И баш кроз то јединство и сазнање који расту, осећамо све ратне догађаје, сва ценкања за зеленим столом, која иду читаво време на тптету словеначке земље. Воранц је скоро увек спутан, шале и еротике у књизи скоро да и нема. Али је ПЏрежихов Воранц те своје словеначке војнике укључио у целину тадашњих европских војника са једном но“себном, људском и политичком зрелошћу, коју не достиже ниједан од

Ф