Naša književnost

Белешке

као замерку, јер угледање на великог песника није грех) није реч овде ни о неким нарочито великим резултатима колико о свежини, о дрским и

смелим сликама и метафорама које.

прожимају ову књижицу. Антић пише слободно, избегава калупе, утврЂени начин римовања и овештале компарације да би постигао жељени ефекат, и то је добро. И кад пише о садашњости и кад пише о тешкој прошлости својој-и свог родног Баната, тиз његових стихова бије младалачка ведрина, снага и оптимизам, неизвештачен и чист:

Последњи пут сам

још данас дечак кудрави. У зору чекам:

проћи ће пољем март. Сами на њиви

стојимо ја и дудови, И у даљини —

ђерам —- мој млађи брат. < Стасају жита

густа ко пролећне гриве. Бистри у оку

видика бели зид. Кад спустим главу

на топло узглавље њиве, Пролеће, реци,

зар да ме буде стид» Ја сам сажвако

краљевство тврђе од камена. · Пљуво сам живот

ко грудоболни крв. Бич ми је. тмизо –

по слабом детињем рамену, И снагу сисо

под грлом као црв. Кроз рат сам прошо ;

с очима што све гледају, (С рукама пустим

што просе радосни стисак. Биле су зоре

да руку детету не дају, Пролећа била

сурова, гола ко врисак.

(Песма о 18 година)

Код Антића, као и код многих младића који су као деца дочекали рат, најупечатљивији су и најјачи утисци из рата. Зато су и песме које говоре о рату најнепосредније џи најбоље. Поред већ поменуте „Песме о 18 година“ истичу се још и следеће _„Надничар и 1940“, „1941“ и, нарочи-

5 младо ст доноси.

211.

~

о, „Последња јесен“, а од песама са а ли мотивима и мотивима изградње „Пред капијом чекам дан“, „Разговор с месецом“ и „Опроштај“. Разуме се, да све песме ни у овој књизи нису добре, да и Антић има својих застрањења од којих пати и којих би требало што пре да се ослободи. Из слободног израза он често пређе и.залута у другу крајност: у мангуплук, и то онај кафански, и баналност. Он, на пример, пева:

Овако, ето, крај свега тога, ја, дечак балав и бос, научих прво да псујем бога, а онда, — да бришем нос.

(Једна истина из априла)

На другом једном месту, имитирају-

ћи слабе стране великих песника, са-

свим озбиљно и интимно, о самом

себи вели:

Нисам је звао јесењински лудо,

да ноздрвама њушимо мај,

ни ко Мајаковски, просто мушки, људски:

„Марија, Марија, дај!“

(Успомена) Разуме се, читалац ће се на ове сти-. хове насмејати и прећи преко њих као преко нечега што зна да само Претенциозност песника и не потиче из живота или његовог истинског животног става, него из прочитане лектире. Исто то важи и за стихове из „Јесење ски(„Лењин на столу, Лењин у глави, а сутра — Лењин сам ја“), као и за неке друге, које није ни поребно наробито наводити. Имају књизи, поред тога, да се тако изразим, и навлачења на социолошке калупе и шеме, покушаја да се идејност постигне спољним ознакама и етикетама, а, међутим, она би требало да извире из самог садржаја. Кад Антић пише „дебеле газде банатски златни буђ |. или да су ђутураши „отели грумен сунца дебелој масној господи“, или да мрко подне сада гази поред плуга не као; у детињству „под“ морање“, онда то

звучи извештачено, онда је то шема.