Naša književnost

212-

И то треба свакако у даљем раду да избегне, јер нема поезије тамо где је отсутна непосредност и искреност доживљавања.

Ма ипак, и поред ових квалитета које сам истакао, и код Антића се човек пита: зашто је морао да пожури с књигом Тим пре, што то и није права књига, него свешчица на брзу руку скупљених песама. “

Зар није за правилан развој једног песника, нарочито младог, довољно и штампање радова у часонисима,

Кошова напомена на почетку књите да се „Записи“ не узму у директном поимању, да се схвате као транспозиција, као синтеза разних пишчевих запажања, дакле као слободна комбинација утисака при грађењу датих ситуација и ликова, мислим да је сувишна; сувишна и онда кад се има у виду извјесна пишчева же-

нантност према људима које књижев- _

но третира а који су ту око нас. Чему таква напомена Зашто би се писац извињавао због онога на шта има право, због књижевног поступка каквим мора да ради» И чему „страх“ да људи у дјелима не пронађу себе — баш је добро ако тамо препознају себе, ако се суоче са својим манама и врлинама, ако сагледају своје узлете и падове. Заиста — чему та ограда» И зашто писац из свега апстрахује себег Тим прије кад је фактографски материјал који даје и онако исувише евидентан, кад још није толико прекуван и транспонован да би претстављао једну нову, дубљу књижевну сублимацију; и кад

је и сам писац један од актера у „За-

писима“,

Јер Кош тежи овдје за умјетничком аутентичношћу, он даје само оно што је лично проживио и осјетио, или кад и даје туђе животе и ситуације даје их у интенцијама и оквирима прикупљеног материјала. У њега машта много не ради и не лијеће својим путевима и пространствима, не плете и не измишља. Има се утисак да Кош прича само оно што се већ до-

чак редован:

"СВИ

Књижевност

који и постоје зато да писци не морају да дођу у ситуацију, кад припремају своје књиге, да штампају све што су икада у свом животу објавилиг Или се можда однекуд зацарило мишљење да се само готовим књигама стиче репутација књижевника» Да бих одговорио на ово, морао бих опет да се вратим на питање професионализма, а то је ствар шире

- дискусије.

Танасије МЛАДЕНОВИЋ

НАЈНОВИЈА КЊИГА ЕРИХА КОША | : „Записи о младим људима“, Просвета, Београд 1950

годило и баш онако како се догодило прича течно и занимљиво, мјестимично веома добро, и пластично, -с јасним призвуком репортерског и површног. Његов. приповједачки дах је несумњив, међутим не одржава у-

вијек континуитет: наиђу неравнине

и дисхармонија, сукобљавање финих, истанчаних запажања, описа, детаља са грубим извјештаченим елементима. Покаже. се ту и тамо несавладаност · материјала, његова сировост је понекад драстична. Усред упечатљивих и'снажно датих пасуса суочите се не-

и потресно, и сугестивно, али н.

угодно с натегнутим реченицама, му-

ком ријечи, муцањем. Кош, чини ми се, превише инсистира на темпу радње, он голој радњи. даје примат остали елементи приповиједања

сведени су на скучену мјеру, на нај-

нужније, тако да елементи хронике:

преузимају маха.

У „Записима о младим људима“ Кош настоји да фиксира лик нашег данашњег омладинца =— оног младог човјека који је на својим плећима изнио главни терет рата и који и данас носи добар дио тежине услова и задатака социјалистичке изградње, Мора се признати — то нимало није лако, лик се тај непрекидно мијења

и употпуњује, брзо као и вријеме у.

коме живимо, и тешко је, веома је те-

шко ухватити карактеристичне црте

тога. лика, дефинисати га умјетнички. Писац „Записа“ учинио је покушај, мислим да је захватио неке битне нако не све — карактеристике младог човјека. Дао их је с прилично