Naša književnost

190 5 " Књижевност

Пре свог другог виолинског концерта Рајичић је био запао у ситуацију која би за ког другог била критична. Пребацивано му је са разних страна да не уме развијати форму, да је немелодичан, да је атоналист, да нема никаквог

· односа према музичком фолклору и др. Рајичић се тада изванредно снашао: по-

чео је примењивати строге шеме класичних форми, у сваки концерт унео је распевани средњи, лагани став, ублажио је хармонске потезе у свом дотадашњем стилу, појединим мелодијама-темама почео подражавати неком од типова народних мелодија (не уносећи аутентичне мелодије из нашег фолклора). Композитор је увек овакав или онакав само по делима која буду изведена а симфониска дела изводе организовани оркестарски колективи, који имају своју управу. Нико, разуме се, није желео да буде носилац прокаженог „формализма“, под којим се, и без неке озбиљније стручне естетичке анализе, подразумевало доста од свега оног што је обележавало ранији Рајичићев музички

"језик. Тако је дошло до „заокрета“ у Рајичићевом стварању. У свом Трећем

клавирском концерту нови стил Рајичићев сасвим је афирмиран: сви сада виде да он уме да изгради форму и све друго што се тражило.

И доиста, Рајичић се данас изврсно служи. формалним склопом који су употребљавали класичари, И у овом концерту, средњи став је врло мелодичан а сама мелодија је „у народном духу“. Хармоније се не крећу у самим дисонанцама, ставови су лепо и поштено тонални, захтеви су испуњени.

Штампани концертни програм донео је савесно и марљиво описану фор-

"малну шему Рајичићевог дела (анализа критичара Б. Драгутиновића). Из тог

текста, више него из самог дела, сазнајемо да је читав рад са формалне стране

"правилан, да су први и трећи став у сонатној форми а средњи — рондо форма, · са три пута излаганом основном темом. Но, каквог су карактера употребљене

теме, у каквом су оне међусобном односу, да: ли је њихова емоционално-садржајна особеност захтевала баш те формалне оквирег Што се тиче карактера

"тематске грађе у овом концерту, ваља добро уочити главне теме алегро ста-

вова, које су и овде, као и у другим Рајичићевим симфониским делима, или помпезне и робустне (први став) или захуктане, ужурбане, унеколико плесне. (трећи став). У тим брзим ставовима, били они сонатна алегра или ефектни н бравурозни завршни ставови, упадљива је Рајичићева ужурбаност, хитња, форсирање темпа, које не лежи толико у самој нотној слици партитуре колико у ауторовим индикацијама извођачу (као усмена упутства или ознаке темпа). За сонатну форму нашег доба та бучна експедитивност није обогаћење. Со-

натна форма је сва у знаку контраста, који не лежи једино у спољашњој "одлици једне и'друге теме већ у њиховој релацији, у опречности, најчешће у

унутарњем конфликтном односу ових тема. А у овим ставовима Рајичић баш није пробирач, он не инсистира на пзбору тема које ће самим својим емошно: налним епецифичностима изражавати те опречности. Када се томе још дода поменута плаховита динамичност таквих његових ставова, онда за ухо, за. слушаоца изостане баш оно што је унутарња битност сонатног принципа. Ако тако стоји ствар, онда сонатна форма није овде органски условљена самом уметничком садржином већ просто једна од шема у коју су утиснуте усвојене теме и мотиви. 5 .

Сасвим је други случај са лаганим ставом овог концерта. Као и у раније написаним концертима за виолину и виолончело, Рајичић се овде појављује У

#