Naša književnost

„Музички преглед | 191

правој слици своје сентименталности. То је и болећива и помало меланхо-

лична, прилично застарела грађанска сентименталност, тако да својом роман-

тичном цртом одудара од захуктаног претходног и доста тривиално скерцозног следећег става. Ако би то био онај природни, логични контраст карактера ставова, који је од Бетовеновог симфониског језика па наовамо постао начело које истиче саму битност музике као специфичног изражајног система, не би се имало шта замерити. Но код Рајичића је други случај. Опречност која је „овде поменута открива. једно управо несхватљиво двојство саме личности, двојство које наводи неизоставно на претпоставку, да једна од двеју није и- не може бити права, искрена. Зашто је тако згуснут, тако натрпан тонском материјом први став, када други баца јасну светлост на човека којем су нормалне "и да кажем просечне људске осећајности сасвим блиске» Детаљна студија концерта, која није могућа пре но што дело буде штампано, може потврдити правилност конструкторског рада (свакако да би она то и учинила), но тиме

још никако није отклоњена сумња да је унутарњи корен не спонтана музичарска .

потреба (оно што је Бетовен назвао: „Пишем да ми одлане што ми је на срцу), већ априорна одлука да се изгради по сваку цену баш сонатни став, Рајичић је одличан инструментатор, његов оркестар је пун (често препун) звука, но он није драматичар у смислу симфониског мишљења и говора. Његов људски, прави, истинити живот не тече путем криза и великих питања, а сонатна форма

У симфониском језику поникла је не из чије било ћуди или довитљивости него

као: пруштвено-историски условљено, нужно тонско оспособљење многобројних музичара-мислилаца за тешке, поверљиве, често и трагичне приче и исповести.

Говорити о садржајној. страни концертног дела немогуће је на којој било другој бази осим на бази утврђивања емоционалног карактера тематског гралива. Какав је у том погледу Рајичићев Трећи клавирски концерт: свечан, херој-

ски, трагичан, распеван итд.» Ништа од свега тога! Дело је; ефектно, вешто |

начињећо, овде-онде виртуозно у клавирском парту, но сасвим неодређеног тонуса, без основне „атмосфере“, монтажа многобројних секвенца, експозиција занатског знања, концертни комад једне изузетно по где-где можда чак и -савремене нове осећајности али која је насилно утиснута у формалне оквире који јој не одговарају. Далеко сам од сваког пледирања за Рајичићев бивши антоналистички стил, али тврдим да је својим младалачким замислима (које су биле у некад савременом тонусу општеевропског модернизма) Рајичић умео да погоди одговарајући начин симфониског изражавања, док сада, зрелији и сређенији као човек, потеже за стереотипним композиционим шемама једног развојног стадиума музике који је био природан и логичан у прошлости али који то БИЈЕ више на потпуно задовољавајући начин у садашњости. Осим тога, Рајичи-

гве мелодиске линије, углавном секвенцирано спровођени и покретни краћи мелодиски мотиви, не показују се у општој слици овог последњег инструменталног концерта као материјал способан да поднесе све оне трансформације, сва развијања и супротстављања, све комбинационе међусобне односе који су „душа“ и унутрашња идејна срж сонатног облика и симфониског начела уошште. Тако и долази до чињенице да, у смислу оног новинарски занимљивог метода обавештавања „веровали или не“, формално-аналитички прибављени податак о сонатности овог или оног Рајичићевог симфониског одн. концертног става делује као занимљивост, као легитимисање ауторове вештине и ортодок-

6%