Naša književnost

Х

ње

132 · Књижевност

сије у композиторском оперисању са грађом а не као структурална особеност коју ставови сонатног облика носе зато (и нужно зато) што је сва унутарња садржајност, сва идејно-емоционална озбиљност става пробила и једино могла пробити у формама одговарајуће обимности, архитектонске сложености и адекватне пропорционалности. | Клавирски парт интерпретирао је Зденко Марасовић, са полетном напрегнутошћу уметничке жеље да дело начини што сјајнијим, што блиставијим. Зала-_ гање које Марасовић нештедимице троши за максимални успех Рајичићевих партитура зацело. да је знатно допринело дејству овог композитора на многе слушаоце, па се тешко може и замислити интерпретатор који би толико клавиристичког жара уносио у дело ефектно само својом спољашњом страном, колико то овај свирач чини овде као и када тумачи клавирски концерт једног Бетовена. Оркестром је управљао Живојин Здравковић. Његово тумачење Моцартове Ес-дур симфоније (бр. 39) — иако не улазимо у РЕЛе специјалне особености, којима се разликује и од „Симфоније без менуета“ и: од „Јупитер-симфоније“ — промашило је у ономе што је заиста код овог дела, а унеколико и код осталих дела зрелог Моцарта, најтеже погодити: дати типични осећајни тонус мајстора епохе рококоа, која никако није била сва филигранска, миннатуристичка и, слатка, али у исти мах дати и онај озбиљни, реалистички аспект, зачињен тананим, дискретним и помало ироничним хумором, који сведочи да је генијални Моцарт не само живео у свом времену него га умео, на свој начин, и критички посматрати и оцењивати. Пластичност моделирања мелодиских тема овде је потребнија но игде, а Здравковић, иако добар зналац свог посла, није вероватно располагао временом потребним за остварење те максималне, моцартовске рељефности, чија динамичка сочност није у масивности звука већ у његовом камерном, солистичком диференцирању. и стално променљивом дозирању у односу на оне. оркестралне групе које су у сваком датом часу носиоци примарно важних тема. У Сибелиусовој симфониској поеми »„Финландија“, која је у суштини репрезентативна композиција за прилику првог упознавања са земљом која има својих музичко-језичких специфичности али која исто толико заступа и онај општи, друштвено-конвенционални нагласак химничног и свечаног чина апотеозе националној држави, Здравковић ЈЕ био у'области стила који је далеко лакши за савлађивање а захвалнији. по утиску који тај тип програмских симфониских ставова не пропушта да изазове код слушалаца.

х 1

ДИРИГЕНТ ХУАН ХОЗЕ КАСТРО

Симфониским оркестром Радио-Београда управљао је, на концерту од 22. ХЛ; (и поновљеном идућег вецера), Хуан Хозе Кастро, диригент из Аргентине. Са програмом састављеним из знаменитих композиција трију разних музичких епоха и Радио - оркестром који је већом праксом студија са страним диригентима-гостима потврдио своју прилагодљивост најразноврснијим диригентским интенцијама и интерпретаторским концепшијама, аргентински диригент је. веома "одређено могао испољити своју уметничку особеност. Кастро има свој лични стил тумачења и тај се у свим изведеним делима јасно могао уочити и пратити, у свој доследности свог примењивања. Кастро, пре свега, има зани-