Naša književnost

%

1202. 1 - Књижевност

Најзначајније Мелвилово дело, велики роман Моби Дик, од чијег се

" објављивања управо навршило сто година (1851), иде у најзначајнија оства-

Ла рења романа Х]Х века. Ту изванредну реалистичку епопеју Мишо овако оце-

4 : њује: „Чудесна књига и једна од највећих које су посвећене морнарима и мору.

Замислите Жил Верна удвојеног Шекспиром, Едгаром Поом и Ничеом и спо-

собног да у оквиру једног романа прикаже, поред природне историје о кито-

-вима и уметности лова на њих, поред расправе о пловљењу на једра, слику

о променљивим ћудима мора и драму невероватне савести. Да ли је „Пекво“

реалан брод, или брод-фантом>... Прича о гоњењу и Спора тога брода епска је. Мелвил је створио једну нову митологију океана.“

Херман Мелвил данас је у свету једно од најпознатијих имена старије америчке књижевности. Његова дела: Омо, Тип, Уторник, Под бе = лим жакетом, а међу свима њима у првом реду велики реалистички роман Моби Дик, преведена су на све светске језике. Када је недавно Елза Триоле, у једној анкети, говорила о књигама које највише воли, међу најодабраније је уврстила и ово дело великог америчког мајстора. Ако је име Хермана Мелвила изостало у једном информативном прегледу целокупне америчке књижевности, то. још може бити и случај или техничка омашка, Али да наша издавачка предузећа, која свакодневно засипају читалачку публику новим издањима, нису нашла за потребно да нам пруже Моби Дика у савесно - рађеном преводу и са солидно писаним предговором, то се данас, 1951 године, више никако не- може схватити!

МОПАСАН У НЕМИЛОСТИ.. Па ~

Стота“годишњица од рођења Ги де Модасана протекла је у Француској готово без иједног замашнијег критичког прилога Мопасановом животу и без иједне значајније студије његовог књижевног дела. По изјавама истакнутих "савремених писаца, чак, могло би се закључити да је Мопасаново дело, тако значајно у приповедачкој култури ХЛХ столећа, изишло из моде и, према томе, препуштено јаловој педантерији професора и стручњака. Тој општој нехајности. према ненадмашном мајстору кратке приче, изванредног реалистичког смисла и танане уметничке пређе, придружили су се, на свој начин и својим средствима, и француски леви писци. Уместо да оштром критичком анализом конкретно рашчлане саставне елементе Мопасановог књижевног дела, да одвоје здраво језгро од морбидних тражења, реалистички поступак од натуралистичког, они су, по већ освештаном начину паушалног категорисања писаца и дела на основу. њиховог манифестног политичког става и мишљења, искористили стогодишњицу рођења великог француског приповедача за јетка памфлетистичка мудровања по унапред скројеним мерилима и произвољно одређеним - прецептима. :

За тај метод леве француске критике, који у сервилности према ждановљевским принципима тера у апсурд, карактеристичан је био један чланак Андре Вирмзера, патентираног трговачког заступника трећеразредне совјетске литературе у Француској. Тај импертинентни хроничар недељног листа Летр франсез, који се тако често позива на декартовску логику француског језика,