Naša književnost

Стварност и илузије ; 203

пише из броја у број своје антидекартовске публицистичке импровизације, из којих се јасно а да једно види, друго пише, а треће мисли. За тог „левог“ „писца“, који у делима Ажајева, Симонова, Полевоја и њима сличних проналази светска откровења најпотресније људске ху_маности, један Мопасан је реакционар који није умео да осети Комуну, натуралиста који није успео да види пролетаријат, писац који је величао пропале људе, проститутке, болеснике, грамжљивце... Свој имфамни памфлетић Вирмзер завршава скрушеним — декартовским> — книксом пред руском културом истога времена, која је, за њега, неупоредиво изнад свега што је нерус Мопасан, јадник!, успео да напише. Чак ни четири и по милиона примерака Мопасанових дела објављених у Совјетском Савезу, чак ни чланци у Правди и другим листовима ту ништа нису помогли.

Нема шта, опасна је ждановљевска памет кад се удружи с декартовском логиком!

АРГЕНТИНСКА КЊИЖЕВНОСТ — КЊИЖЕВНОСТ ЕМИГРАЦИЈЕ

У италијанском часопису Мпџпоха апгојогћа, у свесци за јануар 1951 године, аргентински публициста и критичар Хосе Луис Муњос Аспири објавио је један сажет приказ о развитку и тежњама аргентинске књижевности. (Остављајући пострани његов идејни став, његову моћ анализе и његов круг асоцијација, занимљиво је издвојити извесне чињенице које аутор само овлаш додирује: „Наше најбоље књиге биле су замишљене и написане у иностранству. Почнимо са Сармиеснтовом Басипфо: била је написана у Чилеу. У првом њеном делу дата је најуспелија интерпретација пампе која је икад написана; то је дело у коме су национални изрази објашњења и уверења дати у највишој температури. А Сармиенто је тада познавао пампу само преко описа песника и путника: никада је дотле није био видео... Магејп ЕБјегго од Хернадеза био је замишљен у изгнанству и написан у једном свратишту у Бојнос Аџересу, такође врло далеко од пампе... Три најбоље аргентинске књиге нашега века биле су такође написане у А ст Е! Рауадог од Леополда Лугонеса, РО;!уегефааз Ауепфига5з деј -нтебћо де Јџап Могтејго од Пејроа, Роп зевип 4ао Зошђта од Рикарда Гвиралдеса. Лугонеса сматрају као највећег савременог мислиоца Аргентине и најодабранијег духа столећа. Е! Рауадог, први споменик дигнут у славу књижевности , гаукоса, написан је био у Француској. Поменуто Пејроово дело садржи у себи | читаву једну аргентинску социологију с краја протеклог века и било је написано у Брислу. А Роп бегипдо 5отђга, књига највише аргентинска у последњих педесет година, не само да је био написан у иностранству, У Паризу, него је и састављен по узору на укус и стил француске поетске школе „пред рат“, показујући на конкретан начин како оно особено НД Ио може да живи у идејама - садржајима а не само у идејама - формама.“

Из ових чињеница аргентински критичар Аспири, чија мисао стоји у сенци ' Кајзерлингове ванвременске и вандруштвене концепције уметности, хтео би, некако олако п безбрижно, без шире литерарне документације, да извуче закључак да је књижевност, као уметнички феномен изузетних субјеката, свугде