Naša književnost

Белешке

овога света, јер јој недостаје перспектива. Овим својим редовима писац се уствари реформистички бори против злоупотребе дечје радне снате у фабрикама, не верујући ни сам у свој реформизам (сцена с инспектором који лови малолетне раднике по фабричкој радионици), али они ипак могу понешто да кажу и нашим дечјим писцима, нарочито при избору тема и мотива за дечје књиге. А и то је један од разлога због којих указујемо на ову књижицу.

Б. П.

О ЈЕДНОЈ ГЕНЕРАЦИЈИ

Понекад сиви документи говоре узбудљивијим језиком од дела великих мајстора литературе. Преда мном је мала књижица скоро пепног формата од нешто преко педесет страница. Наслов. је невешт: „Наше младе године“, али поднаслов вите везује пажњу: „Дневник једног двадесетогодишњака.“ Један млади немачки војник, Клаус Хубалек, извукао је дванаест раз-= бацаних листића из свога дневника, први је с датумом 15 фебруара 1943, последњи већ с краја рата, 6 мај 1945. Хубалек вероватно нема већих

литерарних амбиција, он пише сасвим

просечно, али у овој свесци то није ни важно. 5 Са шеснаест година он је позван У војску и служи код протиавионске одбране око Берлина. Тако васпитани и он и његови другови у почетку само се радују униформи. Свакодневни ваздушни напади и преко тога још строге пруске војне вежбе одузимају им све слободно време. Они не знају да ли то тако треба да буде или не. „Мора да је лепо“ — размишља писац дневника 22 јуна 1948 =— „да се живи како се хоће. Бити по мало слободан, "учинити нешто по сопственој вољи. Али можда само мислимо да је то лепо, јер никада нисмо слично доживели. Можда све то што немамо и није тако лепо, лепа је сама жудња за тим.“ Од претшкол5 година у разним организацијама о „Дојчес јунгфолк“ и „Хитлерју- „ од шеснаесте у војсци — у

шта да верује та омладина ако све у што је веровала пропадне»

Бомбе убијају родбину и уништавају домове. У душама се појављује питање: ко је за то крив, они што бацају бомбе или ми самиг А шта ако смо криви ми»

Са таквим мислима путују на фронт, У вагону један његов вршњак говори: „Путујемо кроз тунел. Десно и лево зидови. Не може се бежати. Тунел нема ни краја ни светлости, постаје све мрачнији и страшнији. Зидови су све ужи, скоро су као друга кожа, скоро се не може дисати.“ На фронту у рову опет разговарају: „Учили смо песме и увек се умирало у тим песмама, умирало се за било шта, за бога или за једног краља или... најчешће се умирало“ за отаџбину. И у историји смо увек слушали о борбама, ратовима и умирању. Увек само о умирању и увек се за отапбину умирало.“ „Зашто нам се никада није причало о томе да се за нешто може и живети» Да, да се за нешто треба и мора живети. Та то је наш живот.“ „Зашто се не може живети, увек учити о животу, 0 животу слушати и говорити»

Једне ноћи су покушали удвоје ла пребегну Американцима. Ови их, не знајући о чему се ради, дочекују паљбом. Једини пријатељ гине. Он се разочаран у све враћа. Немци, срећом, нису ни приметили покушај бекства. У шта да верује још»

Рат се завршава, Колона младих РО ИКа који више неће рат певају“ ћи маршира друмом, већ је мај 1945. Сасвим ниско летећи амерички авиони косе младиће и све живо. После напада је друм пун лешева, нешто цивила а већином дечака у зеленим униформама. „Ови што ту леже имали су деветнаест година. ПЏевали су док нису погинули, веровали су док нису погинули и погинули су још верујући.“ Али он, преживели, не верује више ни у шта. Седи у јарку крај друма и држи шаке пред лицем. Тиме се дневник завршава. ;

Писац је био заиста искрен. Није говорио о својој кривици, није порицао кривицу. Испричао је једноставно како су његови вршњаци отишли у рат и како су погинули и како пре-