Naša književnost

254 5 Књижевност

Када поново отварам Монтескјеа, Лафонтена, Монтења, могу 15. код њих још да уживам у некој реченици из које раније нисам извуа · као сву мезгру, или чак коју уопште нисам запазио, мој дух може послушније и интелигентније да слуша њихов савет, или, ако неће | да га прими, онда је то из још равложнијих разлога... Ја се не| прекидно одупирем Стендалу; оно што њему чини уживање, мени > је на досаду; кад би дуго потрајало, његово друштво постало би ми убитачно; али, као Расинов Британикус, Моска, Фабрис и војвоткиња увек ми се осмехују новим лицем, цела ми се књига осмехује. Каква драж у његовим подробностима! Каква елеганција у Бо . - јасности његовог потеза! Како мало инсистира!... Остављам га; поново га узимам; никада нећу престати о њему говорити.

Велика тајна ове разнолике младости у томе је што Стендал, нарочито у Картузијанском манастиру, неће ниушта директно да. увери; читава књига написана језа задовољство. Стендал се ту тек понегде (много мање но у осталим својим Ккњигама) опредељује; у томе би могао да остари. Колико га, напротив, волим када пише: „Бојим се да Фабрис због своје лаковерности не изгуби симпатије читаоца; али, најзад, тако је било: зашто да њему Ескамо више него неком другоме“ И колико бих га више волео да је у томе било мање претварања, да је то писао још искреније.

Остаје у човеку много области које он није знао да открије; он чак воли да открије само оно што ће моћи да објасни; ултра виолетни тонови му измичу, а то су управо они којима се ми данас највише бавимо; позната теорија задовољства чини његову мисао претерано пренагљеном; он се претерано одрешито придружује самоме себи... Шта мари! Ако бих имао да изаберем десет романа, не водећи рачуна о њиховом пореклу, 'узео бих два француска: Картузијански манастир био би први.

Опасне везе од Лаклоа био би други.

Некад сам толико волео ову књигу... сада се питам да ли је нисам мало преценио. Морам је поново прочитати. Открио сам је, на велику срећу, доста касно; хоћу рећи: кад сам био ближи триде-. сетим него двадесетим годинама. Врло младе читаоце замара отпор госпође де Турвел; они мисле да би књига, добила, ако би она брже попустила Валмонту и доцније се мање надугачко жалила. Они налазе да је боља Фоблас.

Све ме у Везам а збуњује, и ништа од онога што ми казују о Лаклоу не објашњава ми из каквих је побуда он написао овај роман. Ја чак почињем да сумњам да ли се аутор, У свом импертинентном предговору, потомева, или стварно мисли да „служи будоредном животу“, као што сам касе. Желео бих да је то тако и да оној истини: „служити Пудоредном животу значи штетити уметности“, ова књига послужи као доказ ад ађашгашт. Треба признати