Naša književnost

Гуштер А ТТ па ! 965

— Шта они знају о дјечакуг — размишља Ножић. — Мајка га је оставила још у колијевци и побјегла с неким трговачким путником у Словенију. Отац га је од тог дана замрзио и постао гори од очуха. У несретном дјечаку цијела породица гледа. туђу, — њезину крв, крв жене која се не смирује све док је блато не расточи до краја. Познаје Ножић такав живот. Ни његов живот, ванбрачног дјетета сисачке слушкиње, није био ништа бољи. Само је недјељом могао видјети мајку, јер милостиве нису смјеле знати, да она већ негдје има одраслог дјечака. И увијек, кад би се у игру најљепшше уживио, закричао би однекуд јетки глас: мулац некрштени!.

И сад је он Андреју и отац и мајка и друр и пријатељ. ле се то некако и он неће одгурнути дјечака зато, да би неком угодио. Зар због тог себичног, лајавог свијета да презре то несретно створење, које се пакостима освећује за презир и мржњу с којима се сукобљује на сваком кораку. Не! Нека режи, нека уједа! За кога да буде бољиг Пред ким да свија шијуг.

Кад предвече нису с Ножићем, онда Младен и Руштер претварају двориште у тенис игралиште. Старији их тјерају, пријете им се. Играчи мало утихну, али већ за неколико минута настаје страшна граја око неке спорне лопте, А како немају праве мреже, већ на два колца вежу уже за сушење рубља, никада право не знаш, да ли је лопта пролетјела поврх или испод ужета. Због тога је готово свака трећа лопта сумњива и дерњава не престаје све до ноћи. Мјесто правих ракета, направе од танких дашчица лопатице и удри — лови гемове док можеш стајати на ногама. |

Досадно је увијек трчати за једном лоптом, па кад се још ували у прашћак — сачувај боже — мораш је прати и дуго сушити на сунцу. Андреј се великодушно нуди, да ће прибавити још коју лопту. И заиста, неколико поподнева њега нема ни близу куће. |

Господа Шела, и господа с пилане Драха, имају више тенис игралишта. Око игралишта разрастао се коров густ као прашума. У њему Гуштер цијело поподне чека залутале лопте и баца их натраг господи или милостивама. Но више воли кад их врапа милостивама. Оне су тупавије и на крају игре никако се не могу сложити колико су | лопти донијеле са собом. Увече, сав црн и прашњав од дуготрајног повлачења по корову, диже Андреј са два прста као хостију снијежно-бијелу лопту. Гура је под нос те

— Помириши! Господеска је.

Андреј је слабушан па против Младена једва. и добије који гем. А жеља му је да бар извојује који сет. Зато би играо бесконачно дуго и чак предлаже да „дигне“ велику жаруљу, тамо са слагалишта дрва, и да је прикаче ту у дворишту, па да играју и по ноћи. Младен то енергично одбија. Он мора мало прошетати на ста"ницу пред вечерње влакове, У то вријеме долазе шипарице из мјеста, да на станици покажу своје дражи и љепоту. Ту је и Џвијета. Тако красно врти очима и он би се заклео са свим на свијету, да га