Naša književnost

ЕВА - | о Књижевност.

| : · | дозволу никог није питао. Нестао је једног дана, а да у кући ником па ни словца није прозборио. И сад син од јутра до мрака поправља | моторе, прекива старе дијелове — оживљава неживо. Над главом дреко круже непријатељске крнтије. Морају бјежати од камиона м 'завлачити се иза порушених зидова. Пуцају одатле на те птичурине, али из дана у дан без икаквог успјеха. |

_ — Да ми је авион» ,.. — жуди Андреј у тим беспомоћним тренуцима, између праска избачених бомби. 5

ж

ж ж

У јесен стиже од Главног штаба окружница, у којој се траже

добровољци за тенкисте и за авијацију. Ножић се не плаши за себе.

"Он ће се већ прогурати, али, како би повео и Гуштераг Без њега заиста не би ишао... | |

— Године» — пита строго позамашни партизан, који обилази јединице и уписује добровољце. · — Свршавам седамнаесту, — оштро одговара" Гуштер.

Дебељко га гледа преко наочара. Мјерка Андрејево још дјечачко тијело. Шијелом приликом дебељко личи на дугогодишњег писмоношу који прописе познаје у душу, али је сада тик пред пензијом, па је вољан и мало прогледати кроз прете. |

— Што си јео Глисте.... пе

— Друже, пуно ради — од јутра до мрака! — упада Ножић иза Андрејевих леђа, -

— Што му га он знаг Можда и има свих седамнаесте Па не треба за механичара бити горостас...

— Млад је, кржљав, — мрмља неодлучно дебељко. | — Па годину дана и онако тамо мора учити! Сад и јесу ње_ гове године! — увјерава Ножић, <

— Ајде, ну! Нек рјешавају како знају...

· Цијелу четрдесет и четврту Гуштер виси на авиону. Он би мотор расклопио п завезаних очију. А то му признају и старији: — Нема што, доктор је за моторе — говоре и они најбољи.

'__ Осамнаест ми је година — бори се Андреј са својим комеса-

ром. — Или летјети, или бацам капу!.,.

— Скојевац! — чуди се комесар. — Нартизанку би бацио у прашину!» Који су те врагови спопалиР“.... | >

— Не могу више издржати! — сав се ломи Андреј. — Не могу

више прићи авиону! Ако не бу летјети, дајте ме тенкистима! Онн барем одлазе у борбу.