Naša književnost

Гуштер - Е = 269

— Да ли ће остати оваког — пита Андреј, с горчином у очима. — Јошт није све пропало... — шапће Младен и гледа некуд у даљину. - |

Дани су протицали грозничаво и пресудне промјене у животу људи збивале су се све брже и болније. Четрдесет и друге Андреј је · преносио разне алате за партизане. Ножић је припремао материјал, а Андреј га је вјешто криумчарио из строго надзиране творнице. |

_ _Цуг је пио више него прије, и у том блаженом стању злурадо се смјешкао, неразговјетно псујући некоме све на свијету. Андреј је ћулио ушњ да чује куда тај циља, али се Цуга није могло разумјети. Као да рата око њега није ни било, није мијењао своје досадашње навике, и кроз све узбуђујуће гласове његово хрчково лице остало је подругљиво као и прије.

— Чувај се старога! — опомињао је Ножић. — Тај само шкиљи оним својим зеленим очуринама,..

Андреј је заиста пазио. Чувао се старога и ни на јмање није био крив за то, што га је Цуг зауставио баш кад је носио материјал из радионице. Попипао га је испод прсију, око трбуха. Као паук кад приђе својој жртви Цуг га је гледао право у очи. Андреј је онијемио, буљио је у те бешћутне очи и првено млохаво лице, Глава му се испразнила, у желуцу се ковитлала нека мука. а

— Хоће ли бити доста»... -- зазвучало је то питање као поче так најтежег мучења.

„= Марво, чујеш ли што те питамр... — Хоће ли то бити доста2...

Као уречен, проблиједјели дјечак потврди лагано главом.

Цуг га ухвати за слабашна рамена, окрену га од главног улаза и пође с њим иза котловнице. с

— Овуда, магаре једно! Слијепац може видјети гдје си жицу. намотао ... Реци Ножићу, кад нешто треба нек тражи од мене. Тебе, шмркоња, нек пусти на миру...

Четрдесет и треће, ју прољеће, пођоше Ножић и Андреј на Банију у партизане. Додијелише их обојицу дивизијској гаражи.

Руштер је растао као из воде. Очева крв као да је одједном провалила све те уске бране сухих кошчица и још прозирније коже, Разрастао и окрупнио, чак се и бојажљиво руменило расцвало на јабучицама лица. Шеснаест година! Да, прије су очеви, као од шале, пљескали синове у тим годинама, а гле сада! Син је отишао у рат, за

# УКњижевност