Naša književnost

356 Књижевност

тада, када старо због своје преживелости огрезне у бесмислицама. „Када је крајност било ког принципа доведена до глупости, једини је излаз из ње — прелаз у супротну крајност. То је у природи људи и народа. Из тога произилази да је врело сваког прогреса, сваког напретка, не у двојству народа, него у људској природи, исто тако, као што је у њој врело скретања од истине, укочености и непо-

кретности,“ 50) | -

Ту, код људске природе, Бјелински се зауставио, стојећи на прагу дијалектичко - материјалистичког схватања друштвеног збивања. О томе, да је стао баш на прагу таквог схватања не сведочи само дубока дијалектичност његовог мишљења које се очитује у његовим последњим прегледима руске литературе; о томе сведочи пре свега његов однос према савременом друштвеном збивању у свету. - Е -

Одмах после свог „буђења“ Бјелински се почео интересовати проблемима утописког социјализма. У писму Боткину од 27, 28 јуна 1841 пита се, какви ли су ти Французи, који су без немачке филозофије разумели оно, чега немачка филозофија још увек не разуме, и долази до закључка да. се мора упознати са сен-симонизмом.5:)

Новој друштвеној проблематици на Западу дато је прилично прсстора. у оцени Сие-овог романа. „Париске тајне“. Карактеристично је да је негативан став Бјелинског према овом плитком „социјалном“ роману у многочем једнак ставу који су годину дана касније, 1845 године, заузели Маркс и Енгелс, кад су се у „Светој породици“ позабавили и са овим производом тадашње француске књижевности. Задржавајући се код друштвених односа у тадашњој Француској, Бјелински местимично потпуно правилно оцењује бесадржајност буржоаског братства и једнакости, егоизам и индивидуализам приватних сопственика и сазревање нових снага, које треба да укину буржоаски друштвени систем и које Бјелински обележава јединственим именом „народ“. С дубоким» поштовањем говори о француским социјалистима-утопистима, о људима, који несебично служе будућности и доприносе њеном остварењу, ма да га вероватно неће лочекати.

За његов однос према духовним струјама у тадашњем француском друштвеном животу, веома је занимљиво писмо које је писао Боткину из Дрездена 7 јула 1847, у време свог лечења у Западној Европи. Његов дијалектички начин мишљења није му дозвољавао да прихвати метафизичке, ситнобуржсаске погледе на суштину капитализма, које је тада у Француској проповедао Луј Блан: „Буржоазија је према његовом 'мишљењу већ од стварања света непријатељ човечанства и конспирише против његове добробити; а сем тога из његове књиге управо излази да без буржоазије не би

50) Исто, стр. 252: ==) Бјелински, Изабрана дела, стр. 644