Naša književnost

ВН Блиски 385

тета, остаје му нидеја-водиља све до краја. Непосредно после свог „буђења“, у писму Боткину од 8 септембра 1841, наглашава да се нипошто није одрекао мисли по којој је. историја нужни и разумни развој идеје, али је његов бог постала идеја негације, која одбацује свако помирење с одвратном руском стварношћу.

У „трећем и последњем чланку серије, коју претставља „Говор о критици“, Бјелински се дотиче питања о главном облику појаве оне борбе супротности, која је покретач друштвеног развоја. Борба супротности у друштву јесте борба између старог и новог, Као претставници старог наступају људи, прожети духом владајућег поретка. Претставник новог је геније, око кога се окупља омладина. Борба завршава увек победом генија, новог. У чланку „Петроград и Москва“, који је изишао 1845, Бјелински каже да је оно што је у масама нејасна слутња, у генију јасна спознаја. Идеју о генију као. изразу историске нужности Бјелински је најопширније разрадио у свом „Погледу на руску књижевност у 1846 години“, који садржи врло дубоке мисли о дијалектици општег и појединачног, нужног и случајног, могућег и стварног, светског и националног. Маса је

тнертна материја која у себи носи могућност нове «стварности. Геније

претвара могућност у стварност, борећи се с масом, која „гневно брани оно старо, против чега се пре сто година или нешто мање исто тако гневно борила као против нечег новог.“ 9)

Кад Бјелински говори о маси, онда то не треба узимати у данашњем смислу, у смислу маса које сачињава пре свега радни народ, пего у смислу мноштва које стоји насупрот великој личности, једгоме, генију; за Бјелинскога је маса целина свих оних који не мисле својом главом, него прихватају мишљења других. Из масе се уздижу таленти, који већим делом такође живе од туђих мишљења, али који знају та мишљења даље развијати, из њих изводити нове закључке и тако доћи до нових мисли. Само је геније изворан и самоникао, само он продире у унутрашњу суштину збивања и у њој открива нужност новога. Рашчлањавању односа између масе, талента и генија Бјелински је посветио добар део свог чланка „Мисли и напомене о руској литератури“, који смо узгред већ поменули. Схватање борбе између старог и новог, у којој се сав конфликт на крају своди на борбу између старих и младих, карактеристично је за време у коме се народ тек полако буди, а борба мишљења води се скоро искључиво у круговима интелигенције.

Као и сви предмарксовски материјалисти, тако се и Бјелински у свом тумачењу друштвених појава на крају крајева утиче људској природи.

Ново свагда расте из старога, ма да је његова потпуна негакија. Ново је свагда садржано у старом као могућност, и наступа.

9) Бјелински, словеначко издање, стр. 251.