Naša književnost

430 - 5 = - Књижевност

спасавајући се лично од обавезујуће тежине свих закључака који се односе на све оно што је у животу људи неотклоњиво, ма колико било нежељено. Везујући се често и по линији личног песничког укуса за средњовековне алегоричке слике смрти (која је, како. знамо са многих старинских гравура, рецимо из Диреровог дела, јоште како умела да буде гипка, сочна, животно здрава и јака, баш онолико колико је и неумитна), Малер је само узимао. фиксиране, готове обрасце једног уметнички сликовитог жаргона и модалитета, у који је, као У конкретни оквир, уносио аутентичну варијанту осећања самоће човека свог доба и своје средине. Пушкиново преклињање, дозивање умрле Леиле, у познатој лирској песми „Заклинание“, иако својом конкретно сликовитом страном песма љубави за умрлом вољеном женом, унутрашњом идејношћу, уопштакајућим значењем својим истог је става, истог субјективног хероизма који показује седам деценија доцније Густав Малер у овим песмама о мртвој деци. Средиште унутарњег смисла ових песама, поразно искрена исповест о хероизму подношења самоће, хероизму који свакодневно извршава душевни човек класног друштва, чини Малера, композитора овог дела, једним од најдубљих „историчара“ аутентичног психолошког стања човека одређеног доба. Као за пањујући одраз људске стварности, у свој њеној општој условљености целокупном објективном стварношћу, Малерове „а пдегјоћепцедег“ допуштају да се из њих сазна о правом животу људи од пре пола века више но „из купусара свих професионалних историчара, економиста и статистичара тога доба скупа“, како је Енгелс у своје време говорио о делу Балзаковом.

Пет песама о којима је реч испуњавају време од 20 минута, То је испод уобичајене норме концертног трајања: Ипак, додавати штогод друго, као што је учињено на концерту од 20 марта, неминовно иде на штету или самих ових песама или тог допунског репертоара. Не видим разлога да се због изузетне вредности дела не отступи од стереотипне праксе. Али добро, други га виде н виде га реалније. Но, да ли са довољно вођења рачуна о уметничкој реалности, која је у овом делу заиста сабијена у 20 минута, али са потенцијалом да букти у свестима људи много дуже» Шта у тој свести остаје од двочасовне монтаже разноврсних композиција на програму, а шта одлази неповратно са протеклим временом трајања самог концерта»

Малерове песме је певала Милица Миладиновић, мецосопран изврсних квалитета, сочан, једар, пун топлине и прекрасно обојен. Још је позитивније што је ове интонационо тешке ставове, у контрапунктском везиву гласова камерног оркестра често остављене без икакве тоналне потпоре од стране ма којег гласа оркестра, певала са техничком сигурношћу која сведочи о темељно обављеној студији (што опет није никакво чудо, јер је млада певачица недавно изашла из класе проф, Јелке Стаматовић, која је пре рата, из радио-студија, и сама певала исте песме). Најпозитивније је постигнуће ове младе снаге У томе што је културно, укусно, са пуним разумевањем дела, избегла сваку сентименталну планевност, која би могла запретити овим песмама, ако би се дале са премного динамичких нијанса. Треба их певати експресијом трагичног хероизма. Милица Миладиновић наговестила је, најзад, још једну црту: темперау себе глумачке елементе израза, средства, вокалним специфизираовом последњем нисам преварпо,

мент којим људски глас може асимиловати трансформишући - их у сопствена изражајна њем глумачке уметничке енергије. Ако се у