Naša književnost

958 | = Књижевност

У оцени Сологубове приповетке „Кочија“, 1845, Бјелински се руга људима који у славенском и руском елементу виде врело свега највећег и најснажнијег у људској историји: „Има људи, према чијем мишљењу је не само Атила, него и сам Адам био Славен... Зар то није донкихотство»“ У свом „Погледу на руску књижевност у 1846 години“ побија теорију о урођеној кроткости и доброћудности Славена уопште, а Руса напосе, као и теорију о штетним последицама које је за Славене имао дотицај с туђим, неславенским елементима. 5“) Против исте теорије иступа и у „Погледу на руску књижевност у 1847 години“, где се шегачи са славенофилским погледима, према којима су Славени још за времена легендарног Гостомисла имали тако високу цивилизацију да јој се дивио цео свет, 55 Према таквим погледима Русији не би требало ништа друго него да оживи ту цивилизацију, да је шири по другим земљама света и усрећава их с њом, а не да прихвата цивилизацију од других земаља. Такви и слични погледи служили су, као што је познато, као идејна база освајачких тежњи руског царизма у ХЈХ веку.

Човеку, коме је нужност капитализма у Русији била очигледна, а да се за њ није одушевљавао нити га идеалисао, стварно је бло потребан само још један корак па да се нађе на позицијама нове друштвене снаге, која се рађа у капитализму, на позицијама пролетаријата. Тај корак Бјелински није учинио и није га тада ни могао учинити. Управо руска стварност, преко које никако није могао прескочити, заустављала је полет његовог изванредног духа. Тој заосталој руској стварности управљена је сва његова револуционарна срџба, која је нарочито дошла до израза у његовом чувеном писму Гогољу, за које Лењин каже да се у њему одразило настројење руских кметова.50)

Ако Бјелински сам није могао да учини последњи корак, он је

својим делом дао снажан допринос тому да су тај корак учинили

други, који су дошли после њега и појавили се у времену кад је пролетаријат у Русији био већ опипљива реалност.

Естетски погледи Бјелинскога у трећем раздобљу његове делатности значе одрицање принципа уметност ради уметности, борбу за приближавање уметника животу и његовим конкретним проблемима.

Али у оправданом отпору против националне самоуверености и ускогрудости Бјелински је тада свакако дошао до неправилних закључака у погледу Гогоља и његова значаја у светској литератури. Високо уздижући Гогољев уметнички

таленат, он му истовремено оспорава сваки значај за светску књижевност, јер.

је наводно у његовом делу сувише чисто руског, за остали свет безначајног, и сувише мало општечовечанског. Зато је Гогољ према његовом мишљењу велик

само у руској књижевности. 5 51) Бјелински, словеначко издање, стр. 244 55) Исто, стр: 340. 55) Јењин, Дела, св. ХМ, стр. 108 (ТУ изд.). Москва 1948.