Naša književnost

В 1 Ек 5 339

Уметник за Бјелинскога није више претставник апстрактног идеала који му је откривен унутрашњим“ надахнућем. Идеали су као могућности садржани у самој стварности. У свом „Погледу на руску књижевност у 1843 години каже: „Идеали се скривају у стварности; они нису самовољна игра фантазије, нису измишљотина, нису снови; а исто тако идеали нису копија стварности, него могућност ове или оне појаве, коју ум ухвати и коју фантазита репродукује. |

Ако идеали нису ствар надахнућа, него је потребно пронаћи чх у унутрашњим развојним законитостима света, тада се друкчије поставља и питање односа између уметничког дела и природе, чије је одраз уметничко дело. Још у својој чудесној оцени ЈЉермонтовљеве поезије 1841, Бјелински заступа додуше не више доследно-идеалистичко гледање, на коме се базирала романтика, наиме схватање да је у поезији живот животнији неголи у самој стварности. Касније, па све до краја свог живота Бјелински је заступао материјалистички став у естетици према коме је природа вечни узор уметности, а највиши производ природе јесте човек,

Приближавање! уметности животу претставља, по мишљењу Бјелинског, непосредни повод мужевне зрелости и јемство даљњег _ процвата руске књижевности, коју је у то време претстављао Гогољ.

Већ у ранијим периодима своје делатности Бјелински је — како знамо — високо ценио управо реалистичке тенденције у руској књижевности. Већ смо рекли да такво становиште није било тада у. супротности с његовим објективно-идеалистичким погледима. У свом сланку о бородинској битци, Бјелински је сјединљивост ова два становишта најлепше изразио=у реченици: „Стварност као разум који се открио, оваплотио, увек је пред свешћу, јер пре но што спознамо, морамо да имамо предмет спознаје. >") Та је мисао значајна нарочито због тога јер нам на најједноставнији начин каже зашто баш код претставника објективног идеализма, какав је био на пример Хегељ налазимо тако генијалне зачетке историског материјализма и зашто је управо објективни идеализам на свом највишем развојном ступњу толико допринео постанку самог дијалектичког материјализма. Али сада, у доби свог наглог стремљења ка материјализму, Бјелински |е везу између уметности и стварности, живота, схватио много дубље, као одраз природне и друштвене, то значи материј алне стварности, а не само као одраз идеје која се оваплотила у стварвости. А друштвена стварност нису само појединци, него у првом реду народ, масе. Зато Бјелински у „Погледу на руску књижевност у 1845 години“ одговара на питање у чему је битна заслуга нове литерарне школе, то значи, руског реализма: „У томе што се опростила од највиших идеала људске природе и живота те се окренула тако-

57) Бјелински, Дела, св. 11], Сл 204, Москва, 1884.