Naša književnost

ом Мсо Књижевност

званој „маси , изабрала њу за свог искључивог јунака, проучава је с дубоком пажњом и упознаје је са самом собом.“ 58) А године 1847 у свом књижевном прегледу говори о томе да се уметност мора посветити обликовању живота и патњи експлоатисаних радних маса.59)

Упознати масу са самом собом, то је друштвени _ задатак реалистичке уметности, на који је указао Бјелински. -

Књижевност је средство за промену могућности у стварност, за просвећивање маса, чије унутрашње тежње изражава њихов геније-просветитељ. Она није само огледало друштва, није само веран одјек јавног мишљења, него у првом реду њихов ревизор и контролор. Њена изражајна средства снажнија су од других, она убеђује и тамо где сви други аргументи затаје.00).

У свом схватању улоге коју игра уметност у друштву, Бјелински се према томе заиста веома одмакао од принципа „уметност раде уметности“, који је заступао у првом и другом раздобљу своје делаткости. Врхунац удаљавања од тог принципа претставља поставка коју је изрекао у већ поменутој оцени Сологубове приповетке „Кочија“, 1845 године: „Као у евим критичним епохама, у епохама, у којима се растаче живот, у епохама негације старог при самој слутњи новог, тако и сада уметност није господар, него слуга: она служи спољњим пиљевима.“ 61) - =

Бјелински се у то време појављује већ као изразити идеолог критичког реализма Х1Х века, који је управо у Русији са Толстојем достигао свој врхунац. Уметност и критика имају, по мишљењу Бјелинскога, исти друштвени задатак. Сама уметност мора да буде уједно и критика. До тог сазнања дошао је Бјелински већ у „Говору о критици“ 1842 године. _

„Шта је уметност нашег временаг — Суђење, анализа друштва; дакле, критика. Мисаони елеменат сада се чак слио с- уметничким, тако да је за наше време уметничко дело мртво ако приказује живот једино због тога да приказује живот, без икакве јаче субјективне псбуде која има корена у преовлађујућој мисли епохе, ако није питање или одговор на питање. 92)

Уметничку и литерарну критику Бјелински у том чланку означава као дотле једине две врсте критике у Русији, то значи, као увод у остале врсте антиапсолутистичке критике, у политичку борбу против царског режима и кметства.)

Уметност која је отргнута од живота, од стварности, служи успављивању друштвене свести. Ако живот и уметност иду свако

58) Бјелински, Сабрана дела, књига Ш стр. 15. 59) Бјелински, словеначко издање, стр. 293, 297. 50) Бјелински, Сабрана дела, књ. |, стр. 612, 614, 51) Исто, стр. 814. :

" 82) Бјелински, изд. Културе, стр. 349. '7) Исто, стр. 349—9350. |