Naša književnost

ба 1 С

Књижевност

био волио нешто веће ширине код свог будућег зета: чинио му са отхрањен више методичношћу него обилатштином, и у читавој његовој бодрости као да се наслућивала снагом воље надвладана кожљавост. „Али такав је данашњи тип мушкарца“, — тјешио се Флорјановић, — „укус се промијенио.“

Једном је Андре малу породицу позвао на излет у Драчевац =

послао по њих ауто. Била су то доста отрцана пословна кола, и с му-

ком су се њих троје потрпали на стражње сједиште; напријед код шофера била је укрцана гвоздена флаша кисика. Хладњак се пушио у тешкој узбрдици; неколико су се пута устављали јер је шофер

· морао да нешто прочачка у строју, и сваки пут кад би даље кренули“

остављали су за собом на цести локвицу машинског уља које је исцурило из мотора. Андрб их је почастио хладном закуском и изнио преда њих туце Кгаћг]!а чијој се разнобојности Зое дјетињски веселила; то је било остварење једног давног неоствареног сна за тим је жудила још од дјетињства, гледајући на егзерциру војнике којима је зној пробио кроз копоран како с глоготањем и уз оштро скакање јабучице искапљују флашицу у којој нагло осеже обојена текућина. Целсо би радије био залио јело чашицом вина или пива, али није рекао ништа; а Андре је као успут напоменуо да би излет на чистом зраку био апсолутно неспојив с алкохолним пићима.

Кад је Андре пошао-на допуст кући у Француску, био се просуо глас да је премјештен и да се неће вратити. Флоријановићи су му предали као поклон за његову сестру чајни столњак и један пас извезен народним шарама. Андре се јављао разгледницама на којима

· је била потписана и сестра, послао Зоји илустриране проспекте „Ба

В татесе еп ашко“ и „Бес спагеацх бе [ја Болге, и, противно маломјештанском говоркању, по истеку допуста вратис се. — Тај Андре био је сад сва Флорјановићева нада. Да, економски слом старога бацио их је у велику неприлику, ма колико то Целсо не хтио признати пред својима. То је био почетак свећа. Истина, и раније је у Флорјановићевом руковању с новцем малољетника било мањих неуредности, које су могле да се подведу под појам аљкавости и „неажурности“, новчаних дознака проведених у књигама с извјесним закашњењем, и томе слично. То су у ствари биле краће позафмице, које је „судац од спрота“ покривао чим би стигао новац из Чилеа. Али касније, кад су пошиљке старога постале нередовитије и почеле изостајати, те су позајмице бивале дугорочније и веће, стара се покривала новом, или више мањих једном крупнијом, при чему је остајао и један претичак, за текуће кућне потребе. Целсо је правио планове како ће ограничити издатке, одрећи се неких сувишних трошкова, тако да ће и без тастове помоћи некако излазити крају и са самом платом. Само, за то је било потребно наћи негдје један „становити износ“ да се покрије досадашњи мањак. Осврнуо се око себе и покушао да код неких познаника, јачих трговаца и индустријалаца, обазриво и издалека опипа терен за један већи зајам. Али ствар није ишла. Изгледа, штовише,