Naša književnost

358 - – Књижевност

= Је ли исправна ова признаница малољетних Пекића на двадесет и пет хиљадар |

— Не, то је фалсификат, — одговори Флорјановић једноставно и без премишљања, једва и погледавши папир који му је Раше предочавао. Е -

Изасланик опет урони у књиге. С времена на вријеме вадио је из торбе неке папире, сравњивао их с књигама и прибиљежавао у свој нотес податке и бројке. „Дотле је дакле допрла контрола,“ помисли Флорјановић, — „мало више од половице. Значи, до конца имамо још скоро сат времена.“

И ти Пекићи! — Готово сваке седмице пролазио му је преко руку какав спис у вези с њима, чуо је и изустио стотинама пута то име. Отац им је погинуо у руднику у Америци па су добили знатнију асикурацију. Жалио их је, дабоме, сад кад је о њима-мало размислио. Био је мека и гањива срца. Неријетко би ону малу голуждраву дјевојчицу из околице што је просила на углу код велике трафике довео кући да је Зое умије и нахрани. Али на тим блаженим Пекићима никад се дотад није озбиљније задржао. Кад је мисао тако блиједа, тако немоћна! Њега је могло да присно такне само

оно што се могло да предочи. А ти Пекићи били су управо неспособни да поприме вид слике! Ма колико се с њима сретао у списима, увијек су остајали једно голо име, цифра, наслов једног пословног предмета! — И баш поводом тих Пекића све је и дошло на јаву. Флорјановић баци поглед на Рашино тјеме погнуто над паш“рима. Круг свијетла лампе на столу означавао је круг домашаја тог човјека; све оно што остаје ван тог круга, утопљено у зеленкасто ] мекој полусјени, није његово царство. Ту све плине, мота се, спаја у неки тајанствени начин са слободним простором напољу, и из те полусјене човјек може да се по спиралама своје мисли, по тананим влаканцима својих осјећаја извуче одатле, из те омеђене просторије, и да се вине у друге предјеле, у друга расположења. Гледајући онога под лампом, Флорјановић је на махове имао осјећање да се у _ своме наслоњачу неосјетно издиже, издиже, да гледа погнутог ч0вјека из велике даљине, далеко под собом, ситна, умањена, као оне

сићушне људске фигуре које видимо са висине звоника, и да глас.

који се у прекидима мукло јавља, једва допире до њега, неразговијетан и непоњатан.

Ипак, од тога часа кад је помислио да је истрага превалила половицу пута, као да је тиме сам себи одредио вријеме, те му сад крв потече брже и минуте што протичу поче осјећати као откуцаје у своме билу. А мисао је летила, нестална и поводљива као омамљен лептир, додирујући се без реда сјећања од јуче и оних од давнине, будећи давно позаспале доживљаје и спајајући их с оним сасвим свјежима. Хиљаде сјећања на која ко зна откад није помислио почејие искрсавати, безузрочно, сама од себе, испреплићући се са живом стварношћу, коју је сад осјећао једнако неживом и нестварвом као и ту далеку прошлост. Све те помисли и слике излазиле су му

со --