Naša književnost

Флорјановић - | 359

пред очи без повода, изједначене међу собом, нанизане у истој равнини, некако чудно, нестварно као у сну, равне по важности и тежини. Свако сјећање којег би се крилом мисли дотакао пуштало је од себе свој слабашан и присан глас и из њега се извијала нит његове скромне историје. Пошасно су се множили ти разбуђени гласови, овијали га и уљуљкивали, и он се у њима кретао као у облаку. Сјети се, без икакве везе, одласка из Дубровца кад је премјештен у град. Читаво се мјесто искупило на испраћају, ко да се с њима опро-

сти а ко из радозналости и жеље за призорима; за њима су дуго

махали шеширима и марамицама док су одлазили у траљавом таксију до најближе жељезничке станице; и они су одвраћали махањем рупчића успињући се серпентинама цесте и избављајући се из тог легла, све док им једна оштра окука не заклони видик. Покућство су послали већ раније теретњаком, а собом су носили само ситнији пртљаг, цвијеће што су им поклонили на испраћају, крлетку са Зојиним канаринцем и ручни грамофон за излете. У возу — сјећао се оштро тога детаља — пала преврнула се с полице крлетка и ранила канаринца. Клечала су око њега на поду по коме се расуло 170 и равлила вода, а Зое је очајно врискала док је птиче задисало

у посљедњим трзајима склапајући па опет начас отварајући очи. И касније кад год је Зое лежала с врућицом и убрзано дисала, привиђало му се у њеним очима издисање оног канаринца, — О Збе, Зое! У мисли му се појави онаква каква је била на посљедњем балу минуле зиме на коме је изабрана за краљицу. Испод ока ју је цијелу вече пратио како сва срећна плови салом под руку с Андрбом. Било јој је

забрањено плесање јер је пред кратко вријеме примила пнеумотораке

(„пнеумо“, како су га у породици фамилијарно називали). Повели су је на бал под условом да ће отплесати само један плес. Али ко јој је могао ускратити да плеше кад јој је то правило толико задовољство! То мало огрешење неће јој ваљда нашкодити, а у накнаду ће сутра прележати цијелу дан. Прошла је поред њега, у дугој стилској хаљини од блиједоружичастот тафта, објешена о руку Андрсу, малко омамљена од шампањца, с дражесно унеређеном косом и с накривљеним диадемом на глави. На дјетињим усницама избиле су јој ситне грашке зноја, а од „пнеума“ плитак дах давао јој је стално израз задиханог усхита. Пролазећи нагнула се преко рамена к оцу и пришаптала му на ухо: „Баш сам срећна“

Флорјановић се тргне. Хтједе да се отме тим сјећањима која су га размекшавала и слабила му снаге. Ријети се да погледа у лице · оној мисли коју је већ толико пута мислио, али увијек увијено и недомишљено, као кришом од сама себе. На. концу, није он слабић! Ако је баш неизбјежно, он ће смоћи снаге; оп ће и то учинити, знат ће да и то на се прими! Већ му неко вријеме прокљувава та · мисао и све наметљивије искрсава пред њим: ако то учини прије него пукне скандал, тиме ће уштедити својима срозавање до посљедњих степенова. А тиме ће им, што је најглавније (јер треба бити реалан!), и сачувати пензију, бар донекле их обезбиједити. Та мисао