Naša književnost

5 ПЕ + 472 4 360 | - - Књижевност

непрестано ради, запретано и тихо, и одлука неопавице дозријева и чврене. И то Не као његова одлука, него као нечија туђа, извања одлука која се неумитно намеће и коју он мора да прими. То он мора да учини (— ваљда први пут у животу осјети тај мора“ у пуној његовој тежини и озбиљности); онто дугује фамилији. Јер све што је досад за њу радио, сва брига за њу, сва лагодност коју јој је прибављао, све то као да није он плаћао, није собом пла_ ћао. Постаде му бјелодано да је читав досадашњи његов живот био _ само једна непрестана трка за задовољством, једно непрекидно бунило среће. То је био једини смисао његовог живота, једини покретач сваког његовог дјела. Чак и онда кад је вјеровао да нешто ради због других, да се жртвује за породицу, и то је уствари било због властитог задовољства, због задовољства које је налазио у жртви, Све је то било једно велико дјетињство које се протегло ето скоро до данас — и као да је тек данас, на крајњем прагу живота, постао одрасли. Тек му се сад јасно поставило пред очима: све у животу мора се највад негдје и некако платити; ништа ту не бива без неке протутеже која се кад тад мора да појави. Одлука је у њему спремна, чека као запета; и — то је осјећао — неће затајити. · — Ох! А његови код куће о свему томе ништа и не слуте! Како ли ће се пренеразити кад им стигне глас! А ко ће им први то јавити» Хоће ли Раше послати послужитеља да их обавијести» Или ће се ипак наћи какав пријатељ да изврши ту мучну дужност» = Од помисли да ће срамоту превладати гануће, смиловање над њим, да ће га његови најмилији, због те топле просуте крви, осјетити још јаче н присније својим, да ће читава његова прошлост, и њихов заједнички живот, и њихова међусобна љубав, бити заогрнути и заштићени ол срамоте том његовом врховном жртвом као топлим плаштем, и готово благословљени његовом крвљу — од те помисли обузе га цеко крајње слатко миље, сласт безграничног давања себе.

О Зое, Зое! Што ће бити с њом» Неће је ваљда Андре, послије овога, оставити! Неће поступити тако некавалирски, сад, у најтежим моментима!... „Ох! да јадница зна што сад проживљује њен тата!.. .“ — разејежи се зачас над самим собом. И та ситна околкост што је о себи говорио у трећем лицу — „њен тата —, та мала, глупа ријеч, та посвојна замјеница, иначе тако "безначајна и тако лишена сваке емотивне снаге, — сад је однекуд имала силну моћ танућа. Дубоко удахну, али му се дах пресијецао; оћути близину суза; укрути вилице, оштро удахну два три пута, и опет завлада собом. |

Исљедников рад примицао се крају. Флорјановићу се учини да се посљедње странице окрећу све брже. Опипа справицу коју је извукао из ладице и спремио ју џеп, без тачно одређене мисли, још кад је изасланик покуцао на његова врата. Стискао ју је чврсто у руци, као кључ из безизлазности. Био је-то мали револвер поникловане цијеви и с дршком од седефа. Изгледао је безазлено, као да спада у гарнитуру с исто тако седефним догледом за театар, и