Naša književnost

В. Г. Бјелински - 5 5 : 331

пречаге. 38) Поносан на то што је својим писањем узбуркао устајале воде руског јавног мишљења, каже у писму Боткину од 27 јуна " 1841: „Ја... сам чињеница руског живота“) У наставку истог писма од 28 јуна пише: „У мени се развила нека дивља, бесна, фанатичка љубав према слободи и независности људске личвости ... Почињем да волим човечанство као Мара: да бих учинио срећним његов најмањи део, ја бих, изгледа, огњем и мачем уништио остали део. 85) - | У свом аутобиографском делу „Прошлост и мисли“ Херцен прича о свом разговору, који је 1840 водио с Бјелинским и који сведочи о осетљивости Бјелинског у вези с његовим „раздобљем помирења : „У разговору који се дотицао разних маленкости, поменуо сам чланак о бородинској годишњици. Бјелински је скочио, поцрвенео и рекао ми јако наивно: Но, хвала богу, казали сте, док ја пе својој глупој навици нисам знао, како да почнем... Ви сте имали право: три-четири месеца живота у Петрограду убедили су ме јаче него сви аргументи. Заборавимо ту глупост, Доста ће бити, ако вам кажем да сам ових дана био на ручку код једног познаника: тамо је био такође инжењерски официр; домаћин га питао да ли жели да се упозна са мном» „Је ли то писац чланка о бородинској годишњици» . — упитао га на ухо официр. — „Да“. — „Не, најлепше захваљујем , одговорио је сухо. Чуо сам све и нисам могао издржати, — официру сам чврсто степао руку и казао му „Ви сте племенит човек, поштујем вас“ .., Шта бисте још хтели») „Буђење“ Бјелинског значило је и промену његовог односа према Французима и француској друштвеној мисли. Као што смо "већ поменули, његов однос према Французима био је све дотле углавном у знаку одбацивања, с јединим изузетком врло кратког фихтеовског раздобља. Французи су му били пример духовне оријентације према спољњем, случајном и појединачном, пролазном и небитном. Одбацивао је њихов роман и њихову естетику као производе шупљег емпиризма; француску емпириску критику, која код ошењивања уметничког дела полави од уметникових животних ОКОлности и положаја, по мишљењу Бјелинског уопште се не може звати критиком, него је то коментар дела. Насупрот Французима постављао је Немце као пример у унутрашњост гусмереног народа, „народа песника и мислилаца“ Не може се порећи да у судовима Бјелинског о француској естетици многошта важи, нарочито када се ради о оцени индивидуалистичке естетике Сент Бева која је у многочем била претходница француског естетског позитивизма.

У већ променутом писму Боткину од 11 децембра 1840, Бјелински осуђује и свој дотадашњи став према Французима, према

8") Бјелински, Изабрана дела — 1] свеска, стр. 640.

34) Исто, стр: 643.

85) Исто, стр. 644.

%") Бјелински, Изабрана дела у једном свеску, стр. 644.