Naša književnost

Глишић и Гогољ _ > – - = 411

ких писаца стил је уопште нешто друкчији него код „озбиљних“, није то право, директно транспоновање мисли; чини нам се као да онз имају неку скривену „задњу намеру , не говоре оно и онако „како треба“, као што обично иде, није то прави израз, као ни на лицу човека у моменту кад се смеје или говори нешто у шали или у иронији. Такав стил је „згуснутији“, збијенији, јачи. Има га код Сремца, Глишића и Нушића, који су сви били под Гогољевим утицајем. У тежњи за оживљавањем стила узео је Глишић од свог руског учи"теља и онај манир обраћања читаоцу питањем: „А знате ли ви шта. је то рога» Не знате, је лиг И не дај вам бог да знате!“ Или: „Да ли ви познајете почем неког Мојсила Пупавца»> Јамачно га не знате!“ Кад то читате и нехотице долази на ум оно из Гогољеве „Мајске воћи : „Да ли знате шта је украјинска ноћ» — О, не знате ви шта је украјинска ноће,.. - Е Увођење натприродних елемената, језивих појава, нечисте силе у _ ток реалних збивања код Глишића чак и за обичног читаоца. је очигледно следовање примеру аутора „Страшне освете“, „Вија“ и „Ивандањске ноћи“. У тој склоности према „страшном“, фантастичвом, измешаном с комиком и Гогољ и Глишић још се нису ослободили утицаја романтизма. Оба писца су црпли материјал за своје приче о ђаволима, привиђењима и вештицама из народног извора. Као овоско дете Глишић је слушао језовите бајке о вампирима, злодусима, вукодлацима, дрекавцима. Он је добро упознао и очувао у својој машти тај необичан, тајанствен и вечито примамљив за човека свет, јер је имао нарочиту склоност према њему, „Сем те при-

родне склоности — вели Скерлић — био је и један књижевни утицај. _

Нико више од Гогоља није утицао на Глишића. Прве приповетке Гогољеве „Вечери на мајуру близу Дикањке“ јесу украјинске народне приче, пуне ђавола, вила, вукодлака, злих духова сваке врсте. Уосталом, и сам Гогољ био је под утицајем Тика, Хофмана и немачких романтичара 7) Врло је карактеристично што се у првој Глишићевој оригиналној приповеци „Ноћ на мосту“ највише огледа утицај аутора „Мртвих душа“. Дакле, Гогољ је можда ивазвао а већ несумњиво да је упутио, каналисао и потстакао већ готову, постојећу стваралачку тежњу и симпатију. Народно сујеверје, занимљиве приче о страшним чинима оба писца су примила благонаклоно као нешто свеже, драгоцено, као истински предмет књижевног уобличавања Али важно је нагласити да је то „страшно“, натприродно, као књижевни реквизит романтичарске школе, Глишић спустио на земљу,

ставио у национални и локални србијански оквир, довео у везу с на__ родним предањем и веровањима, поставио на карактеролошку и етнолошку базу, нашао му одређено место у стварном животу. А што је битно — сам писац, то се јасно види, заузео је према злодусима

и вампирима негативно скептички став: п риказу је све то као коми Ку

=)- Ј. Скерлић, Писци и књиге, ||, стр. 32.