Naša književnost

412 Е | по Књижевност

и фолклор, као схватање празноверне масе, али не верује сам; ниги то сматра високом духовном и културном особином. Дакле, Глишић је искористио фантастични елеменат као књижевно средство остајући. стално на позитивном терену; Гогољ је у току своје књижевне еволуције; као што је познато, отишао у крајњи мистицизам. Ту се опет мора констатовати једна равлика. Наиме, лишић се више шали; шали се и Гогољ, и'у почетку његов смех је диван, ведар:и суге-, стивањ али касније иза спољних облика“ стварности писац наслућује, увиђа њену тужну, често трагичну основу, —- и његов смех, у који продире суза, добије други карактер, смисао и значај. Глишић није - доживео ту болну промену оставши на. нивоу првих ведрих, пуних светлог хумора приповедака Гогољевих. У области талента и судбине сваки од њих ишао. је својим путем. Али у површинском плану пада у очи богатство фолклора код Глишића и Гогоља, код првог свеже цртице из живота шумадиског села, а код другог сунчане боје украјинске природе и карактер украјинских сељака. Гогољева фантастика се продубљује и у склопу пишчеве личности спаја бе с његовим мистицизмом. Свет духова постаје за њега реалност, Грезвени позитивист Глишић, следбеник Светозара Марковића, остаје на овоземаљском тлу, Као и Погољ у почетку књижевне делатности он се сам потемева оном што прича и да је необичним стварима сасвим природно објашњење. С тога гледишта има документаран значај завршетак приповетке „Брата Мата“, где аутор сасвим просто објашњава сва тајанствена абитија. „. · Тако се дуго причало и после, кад већ није било на свету ни брате Мате, ни снаше Смиље, ни Неше Срндаћа, ни Младена Скакавца, и свакад се на крају додавало: „Ето, тако је то било!“ — Међутим то није било тако, Читалац је сигурно опазио, да је ова приповетка некако замршена и малко нејасна. То је све зато што је у њој врло мало истине“. (Дела, Т, стр. 431). - =

Хуманизам и његова ужа форма — народољубивост — чине битну и привлачну заједничку особину књижевног лика Глишића и Гогоља. Оба су не само национални него и народни писци, по предмету свог књижевног рада, и то Глишић у већој мери пошто је сам поникао из народа и радио у средини са јаком сељачком традицијом. Дете малих поседника Гогољ је такође био у додиру с народом, знао његове невоље, потребе, схватања, душевне особине. Код Глишића се овљак приказује нешто идеализован, намештен, али ипак као жив човек, то су „србијански сељаци онакви какви су, окретна духа, "неповерљиви, подвалаџије, подругљиви, са ноумољивом мржњом на чиновништво, сељани који излазе из патријархалног и идиличног доба старих задруга“ (Скерлић, Писци и књиге 197). Малоруско село Гогољево можда у још већој мери одише идилом (а његови становници гротеском), ма да га он описује у доба кад тамо, поред све патријархалности, нису текли мед и млеко. Писац „Мртвих душа“ ипак је посматрао сељаке са извесне даљине и познавас их више по причању других и по успоменама из детињства