Naša književnost

РМ Уа

анале

418 - 7 | Књижевност

који имају обичај да ослушкују језике; (на жалост, у целој Европи све аљкавије говорене језике спикера који журе, или им је досадан посао, или, авај, мрзе свој посао!) Са надзорником собе у Ротердаму, наравно, није писац ових редака могао ући у час фонетике; али је чуо онај преглас, у пуној његовој вредности, приликом једног предавања које је одржао холандски новинар за странце. Новинар се служио енглеским језиком, али се онај преглас јављао када тод је предавач, са задовољством, изговарао име јунака Де Костерова класичнога дела ТШ Џејепзртесе!. Тај преглас, домста, прави је украс у иначе доста спљоштено фонетској германштини холандскога језика. Тил је преведен и код нас, и зато, у смислу изговора његова имена, треба да памтимо: први слог У

презимену Тилову изговорити са благим прегласом; а транскрибовати морамо, "наравно, Улнспигл или Илнспигл, пошто никакб још не изливамо у штампарн-

јама знак за тај преглас, који нам при транскрипцијама речи из низа страних језика треба као парче хлеба, а васпитно би и прогресно деловало на слух људи који морају да изговарају и пишу речи странога порекла, уосталом на слух свих људи који маре да су културни. 5

Писац ових редака, некада раније, поменуо је био у „Српском књижевном гласнику“, у неком своме тексту, Питера Брухела, исписао му био име тако као данас овде, а у заграду ставио то име са оригиналним правописом. Уредник, ко би други, (а можда и неко други, јер код нас по редакцијама прилично послују посетиоци које нису од најсигурнијих информација у стварима у којима радо интервенишу) прецртао је име Брухел и заменио га немачком травестијом Бројгел. Писац текста, запрепаштен и немоћан, (често стање културнога духа код нас), увукао се тада у свој Дневник, (често једини рефугиум човека), и записао ово: „...а име то нема никакве везе ни са Немцима ни са немачким правописом; и нема аспект немачке речи ни када га, понекад, са грешком транскрибују неки људи или нације. Врло звучан, дебело и густо звучан немачки преглас ој пише се, латиницом или готицом, са еш, или са аеџ, дакле се не може пи-

сати и са че пошто се пише са е и. Даље, гласовна група џег о ћ припада дру гој

породици народа; а изговор је: од два вокала чује се само један, обично први, а правописни елемент о'ћ или се изговара као ф (Енглези), или као х (Шкоти, Нидерланђани, Фламанци), или се уопште не изговара, само је правописна индикација...“ Уз тај текст Дневника из минулих дана додајемо, данас, још једно саопштење које такође коригује Бројгел у Брухел. Има нас овде у Београду доста који, на сусрету двеју Радиских емисија из иностранства, чујемо безмало свакодневно по неколико завршних реченица на језику Нидерланђана, како се они сами зову; и запазили смо већ поодавно да се у том језику никако не чује, или једва чује глас г. Опрашта се спикер од својих Опутао а стереотипном реченицом: „Добро вече“, (Германи говоре „добро 5 и „добар дан“ и при доласку и при поласку“), „Добро вече, и до сутра“, и каже то на свом језику: „Хутн абенд, ток морхен“, дакле на оба места где се исписује -Г. изговара јако аспирирано Х, То је х и у речи Брухел. 5

А кад смо већ ту, и при томе, да подвучемо у области наших лежерности још неку појединост. Да подвучемо како неки наши пријатељи на Радију = изузимамо са задовољством, рецимо, пријатеља са Радио Џ, који зна француски, и има нианси у вокалима; или пријатеља са Радио | онога са врло пријатним конверсационим гласом, који уједно пази како говори и изговара, како пла-

МЕ 1