Naša književnost

И зрака и мрака препуне су зене - - 487

ни рођај сунчев, ни умирање. Само га у кратком лету, кад је над нама, погледом ухватим. Сенка ми у сванућима и с вечери не нарасте. Сплете се око стопашта, кратка и оштра, ша жоојрајк везује. Кад сунце касно искочи, већ ојачао, ја кажем „Оно се давно, одавно негде родило иза бедема планинских . А када за нас зађе, привиђа ми се у којој ли ће незнаној и туђој крајини не 3 “ као овде, него умрети, свечано и латано, у буктању. Нагађам: родило се, негде далеко, младо, у експлозији, за= матљено и преголемо израсло над испарењима (разливених и плов= них вода, или, можда, изнад друмова царских, равних и прашних, око којих жуборе на ветру јутарњем, као горски потоци, вртлози џиновских кукуруза; или над дрворедом јабланова, што све мањи и мањи тону у даљину до подножја видика, а тамо, на ономе месту где се дрворед као црна стрела у видокруг забада, помолио се у кдиму — можда над гвозденим костуром некот фабричког града = огроман и сав крвав обруч новорођенотг сунца. А умреће, бледо и остарело — древно као овај камен — ко зна где и када: да ли у сумрачној пари на, ушћу уморних река, или ће, уз јауке ненашнот · - ветра — који се увек јавља кад се сунце рађа и кад нестаје — утонути, негледано, у узбуркано море и свући за собом у бездан з8паљене зубље облака, О страштну трагедију дана на умору. - Одавде не види нико ни рођај његов, ни умирање. Увек је „исто: бело и сјајно.

На:путу преко Чакора.

Целога дана небески Комови вију коло око мене.

Час ми засветли бисерна зора с њихове снежне круне, час ме глува ноћ из њихових (стумтрачт их четинара гране и поведе у катуне, где се луч запаши. |

Кад оштри и бели зраци сунца у мојим очима заитрају, ја не знам да ли то сунце преда мном излази или одлази, бело и сјајно.

Вију се Комови око мене, или ја коло око њих водим, али су преда мном стално. Уши ми бубње од висина, лакшти сад од разређена ваздуха, прозирнији од потока, а срце у грудима замире и трепери, као трепетљика. која, живи на овим висијама и г никада се не смири. ,

Кроз мрке утвари шума и жтроз вијоре узнесених и махнитих трава, што се, лековите, с ветровима на Чакору мрсе, покрај питомих стада која небесима пасу, па још кроз облаке, откинуте с неба — они се по ливадама вуку, а чувају их, и њих и бела стада, чобани и лавеж паса — сурвах се, једнога. јутра, низ плаве стрмине неба и низ : вододерине, и тајдов, изгруван, у кучки кагрст.

А кад и последње воде утонуше у камен, остадох наједном

сам, без траве и шума, под усијаним небом, насред јетка и огњевита крша.

> ка