Naša književnost

498 - 4 Књижевност

__ _ Ш Небо над Црном Гором _Не отледа се овде небо у прозорима: __из њих витлају само црнш облаци дима.

- - __ Ни у водама — оне се брзе деру по дну увале, ни у очима — оне су мрке под веђу упале.

Небо не познаје лик свој изнад Црне Горе — — док не угледа море. – -

_У кучком карету, јула 1940. М

Песма гоњеног друга.

Без датума.

Покрај неких кућа с покровом од сламе, ветар — сав врућ одједном уздиже, на раскршћу стаза, прамен сребрне пратнине, па узвитлану „вештицу“ понесе преко камена, Али је зачас, као дим, расу по дрхтавој игри јаре. Само је он, ветар, могао са овог

-"жеднот и јаловог крша, е јада овог, да сакупи толико прашине и да је невидљивим скутима разнесе! |

И ту, крај тих поземљуша, банух на узбуну: жандарми, потавнели од љутине, пуцаху на'човека, који је — црна сенка скакао незграшно с камена на камен, као да прелази газом преко набујалих вода. И кад га нестаде у наборима окамењена пепела, жандарми пуцаху и даље. А 5 .

Ко ли је тај бегунац; И не слутим. Кажу, одбегао у гору.

Али док се пробијам ка мору не напушта ме мисао о њему: Где ли је сад: Шта радит

Одгурнуо ме крш... __ :

Одгурнуо ме крш тврдом душманском руком, од које заисках само гутљај воде. ; — -

Потражих сенку: Дивље, безводно стење израсло до недомашта свода, опасало видик каменом колајном и, место неизмернога неба, оставило нада мном само тесан отвор: затон наднесен, безбојан, стаклен, пун растопљена метала, који отсијава оштро од немилот крша и засењује белином и ватром, па очи сузе и боле...

А сваки зрак, љући него муња, ошине лице и оно букти од врелине. -