Naša književnost

И зрака и мрака препуне су зене - 5

На домак једног убла са устајалом кишницом на дну, наслоњен на већ разваљену сухомеђу, из које се извила смоква — безлисна, а сва у плоду ја мислим на непознатог, који ми не да

мира:

~ __ Да имаш стотину руку п да се молиш бољу, – _ пл: камен да дробиш њима — ништа те спасти неће! Не помаже ти да имаш тисућу лаких нољу: _ боље се отровна туја по кршу овом креће!

И после сам, данима и ноћима, с њим у непроходној пустоши овој, усталасаној, у овом месечевом и минералном пределу. Више с њим непознатим, него са самим собом.

И певам е њим, док измичем ка мору, његову песму:

Ломим се ломан врх ових стаза и пребијам се преко бољаза, и питам ноћи у небесима што су, све ал и оленије: Зашто сте краће и отњенијег = Свако ме вече затекне усред кратерскоћ бездана, па пледам тде камен баца, ко лаву, космичка тела. Да ли се вулкани буде, шл језде јата звезданаР “ 5 5 „Лутром од ноћних торења све више нађем пепела.

Не клонем на траву више од умора да треданем, нил) запловим небесима која се сто пут преврну. _ Само се бацим на камен — до смрти кем да остане! и спазим крај својих нољу не сенку но змију црну.

Рлас се откине и сам зарида, 1 а тело празно са дна зајечи.

Докле ће сунце кожу, да ми скида,

24 траве нема ране да ми вида!

Зар камен може бол да излечир

3 Књижевност - – У 55 2 = ј