Naša književnost

__ Тетка Тоница ~ | РАК 55.

__ Јадан, како се расплакао кад смо одлазиле, — проговори након дуге шутње Нина. — Више он вас воли, тета Попица, него оца и мене... Али како се јадан расплакао...

— Ај, кћерце, све се бојим да му Је то посљедњи пут. Што су ми од њега учинили!

— Тета Тоница!

Тетка Тоница само тешко уздахну и потражи у свом рукаву марамицу. Бришући очи, она је газила тешким мушким кораком — велика и снажна жена. Нина је зачуђено шутјела, не усуђујући се да дигне поглед, јер она није могла заплакати, кад није све то разумјела. Одједном је тетка Тоница ухвати испод руке и гласно рече, као да је нешто гуши:

— Пожуримо, Нина, слабо ми је, морам лећи.

Нина је путем претурала у сјећању своје дјетињство. Сјепала се завода, домаћинске. школе и часних сестара. Неке су се дјевојке тешко могле ослободити самостана. Њезина другарица Долина имала је богатог оца у Америци. Он јој је слао злато и новац, и све њезине сузе, сва наваљивања њезина заручника нису јој помогли да се ослободи самостанскот живота. Са сузама у очима она се морала одрећи љубави и заредити. Она, Нина, била је боља и даровитија, па ако хоћете — и љепша, а ипак су је,без поронора пустили“ из завода, кад је требало да се одлучи за слободан живот или за црни вео и кад се одлучила за материнство. Пустили су је јер је отал сиромашан; отац није имао ништа, а сама. БИТА није довољна, треба и нека рента, црни мираз.

.Лаквима се пушта на вољу, тета Тоница. авРИМа као што емо ми. Не ће га они силити да остане поп.

Али жена је птутјела. На њезином се лицу није могло ви-

дјети да је чула ријечи Нине. |

Тек навече, кад је устала из кревета и сјела у кухињи за сто гдје је Нина приређивала вечеру, одједном тихо заплака. Нина јој је говорила како нема разлога да се плаче, увијек се Лукицу може одвести из сјеменишта. Па још су дуге године пред њим, тко може знати што ће се све кроз то Ума] ме догодити. Он ће одрасти.

=— А вас не ће заборавити, тета нит не ће он вас заборавити, ви сте | му мајка, као права мајка... у

= Не могу ја више овако, ја не могу... — говорила Је кроз грчевит плач. — Покојна ће ме Марија проклињати у гробу што само то допустила. Не знаш ти, моја Нина, како ме молила. Ти си још била дијете, а Лукица тек проходао: „Чувај ми га, сестро, чувај ми сина; слаб је и сам је; отац има Нину, а превише му јеи она. Ја ћу овдје у Загребу, у овој болници издахнути... чувај ми сина.“ Тако је говорила. Ни на што није мислила него на то дијете, само њега спомињала и молила ме да га одгојим. Ти си већ била цурица кад је она умирала...

Тетка је јецала, а слушајући ријечи своје покојне мајке, расплакала се и Нина.