Naša književnost

59

Сјећање на Саву Ковачевића

== Е-

име већ и тада сви с поштовањем изговарали и у кога су се полатале велике наде. 5 — Имаћет: прилике да га видиш-== рече ми Вељко на растанку смијући се. — То је људина и по 0 ; Када смо са Осјеченице скренули лијево преко врлетних брда, пут нас је, послије једног напорног силажења, нанио на Савину родну кућу. Село Нудо, одакле су Ковачевићи-Мизаре, налази се у једној котлиници, на врху самих Корјенића, сјевероисточно од Требиња, ту близу негдашње црногорско-аустриске, односно црногорско-херцеговачке границе. Пада у очи контраст између пејзажа који се срета горе на брдима, према Грахову и Бањанима, и овог доље, који одише питомином и утицајем јужне климе. Већ у Нудолу и дуж читавих Корјенића сретају вас бујни,. добро обрађени виногради, као и друго питомо воће. Савина кућа, као и бетале у овом крају, од камена је, пространа, висока, по_ кривена црвеном циглом. Улаз је са сјевера, док су прозори окре_нути сунцу. На вратима нас срела висока, козичата старица, пироког и ведрог лица, које је блато уоквиривала црна марама овлаш увезана око главе. Рекоше нам да је то Савина мајка. Њени су покрети благи и одмјерени, реченице кратке и смишљене, чини се да изражавају неизмјерно животно искуство. Налн долазак није је изненадио. Иако смо били сва тројица, заједно са пратиоцем, са пушкама, изгледало јој је то као нешто обично, свакодневно, нешто на што се већ била навикла. Код куће смо затекли и Савина брата Љуба, човјека крупног раста, ћутљива и простодушна, замотаног у некакву огромну шињелину, донесену из рата, коју никако није скидао са себе. 5 5 — Ђе је Сава — питао сам старицу, пошто нам је поставила - да једемо и дала нам да се загријемо ракијом, — знаш ли што за њетаг |

— Ђе је — понови питање она, додајући још груду сира на трпезу. — Таман ђе и ви. — Па онда додаде: — Кажите ви мени ђе је, ви то знате боље! — При томе благ осмијех затитра у очима и око старачких усана. ·

— А ми, ето тако... Дошло вријеме да ратујемо... — почех ја, као да се правдам. — Па, јаним, ти не би бранила Сави да иде овим путем...

— Ка да ме он пита! — упаде старица. — Није ме питао ни док је био мањи... А не ја, нидаобог, — додаде брзо, — како да браним! Беље тако, за част и поштење, као и остали поштени и ваљани, него да ми се крије по бупџацима.: Зато сам га и родила, да буде човјек међу браћу и људе. | :

Нијесам хтио више да је дирам. Њене ријечи су биле без притворства, од срца и душе, искрене, без приговора.

Ту смо, у Савиној кући и преноћили а ујутро смо продужили за Херпеговину. 5

Када смо на крају, послије замсрнога пута, стигли у Пађене, одмах смо, заједно са Миром Попаром, направили распоред: Војин