Naša književnost

Сјећање на Саву Ковачевића = - - 61

говцима још од љета 1941 са стране ле Горе. Кад су се у септембру дигле масе у Источној. Херцеговини, црногорске партизанске јединице Никшићског одреда пружиле су им велику помоћ. Као резултат тога дошло је до заузећа Билеће и напада на Гацко, које због недовољне припремљености јединица није осло= бођено.

Али до активније сарадње- између црногорских и херцеговачких партизана долази под крај године. Главни задатак одржавања-везе и пружања помоћи преузео је на себе Сава Ковачевић. Кажем „преузео“, јер се он ангажовао у Херцеговини више него што му је и одређивано директивама, тако да је једном приликом, у почетку 1942, и опоменут због тога. Њега је Херцеговина привлачила, он се тамо, у тим кршевитим брдима, међу оним поносним горштапима, осећао у свом елементу. [амо сам са њим и имао прве сусрете, о којима желим свдје да испричам.

Било је то негдје средином новембра. Једнога дана дошао је позив да идемо на савјетовање, на коме ће се пренијети. директиве Главног штаба за Црну Гору. Позив је долазио од Саве Ковачевића. Ношле смо Џопара, ја и још неколико руководилаца

"херцеговачких партизанских јединица, које смо тек почели да феормирамо по територијалном принципу. Савјетовање се одржа« вало у селу Враћеновићима, повећем пограничном селу на црногорској страни. Иако је село поред колског пута Билећа—Никгтић, ми смо без бојазни остали на састанку до касно у ноћи, ту

_ и преноћили и сутрадан се разишли, свако на свој задатак. Сава. је већ давно био са својим партизанима затворио тај пут. Савјетовање се одржавало у сеоској штколи.

Кад смо стигли, они су нас већ итшчекивали. Били су при-= сутни команданти и комесари, као и партиски радници са тог пограничног сектора. На нашу појаву Сава је први устао иза стола, постављенот у дно једне простране школске собе, и пошао нам У сусрет. Попару је већ познавао, срдачно се с њим руковао, па се окренуо мени, пружајући ми своју снажну и жилаву руку. "Ја му рекох своје име. Он развуче уста у пријатељски осмијех, иза којег се показаше снажни и, учини ми се, мало пожутјели зуби:

= А, Пуњаг — рече, као да смо се већ од раније познавали

и потапшта ме по рамену. — Добро ЈА што си и ти пао мислио | сам да ли ћеш доћи.

Руковао се и са осталима. |

— Акб нијесте уморни, — рече затим, — можемо одмах по- | чети. — И не чекојући одговор, зајузе своје мјесто за столом, вадећи некакав нотес са забиљешкама. |

Ја сам га за све вријеме посматрао. 'И погледи осталих другова нијесу се с њега скидали. Био је обдарен необичним тјелесним саставом. Висок, крупан, снажан, прави људски колос. На широким раменима чврсто је стајала нешто чворновата глава. Брци смеђи, кратки, чврето увијени, са врховима који стрче на-

пријед. Мале, живе очи, испод КО ЕИа наниже повијених вјеђа,