Naša književnost

Сјећање на Саву Ковачевића - = - 65

Б==

та мога друга = (с њим је ишао Бошко Ђуричковић), — па ћент се лако одужити!“ Дочекала нас је поштено.. · Уосталом, и преноћили смо у твојој кући...

Ишли смо цестом даље, Негдје при“ крају. села, привучен нашом појавом, изађе нам у сусрет већ просијед сељак.

=— Шта радишг — пита га Сава.

= Хе, ништа, — одговори он, рекло би се мало збуњено. Ту, код говеди... — и показа руком на говеда која су пасла поред И и -

=— „Код оне понови Сава, већ набусито. — Што ле-

жите, што се не дижетег!... Нема данас лежника. Пушку, па у партизане.

= Дитнућемо се ми, друже Сава, — ( сељак или га је познавао, или је нагађао да је то он), — кад дође вријеме за то..

_ —-Хм! — ово Савино „хм“, које је он изговорио гласно, изражавало је сумњу, и незадовољство, и порицање, — „кад дође вријеме“!... Дошло је оно, ту је... Нема више одлагања. =

Ми смо пажљиво пратили овај дијалог. -

— А шта Ћу ја, друже Саваг Стар сам ја већ... — бранио се сељак. 5

= Стар си... Добро,“ стар си, али может да. копа. Ево, ова цеста... Сад могу из Билеће доћи да их ни прст не заболи. Преси= јеците, прокопајте, навалите камење...

Сељак слегну раменима, видећи да му се не ваља даље бранити. _

До Коравнице смо дошли брзо. Одмах ниже пута, на домаку села, уздиже се голема камена узвишица, налик на какво средњовековно утврђење, на које се с горње стране може успети без много муке, али чија се јужна литица стрмо спушта на стотине метара. Одатле се поглед пружа на јужну Херцеговину са њеним каменим сивим брдима. Успузали смо се горе, на врх литице. Сава је скинуо доглед и загледао се у даљину. Пред нама је стајала широка панорама каменитог подручја: десно и лијево простирале су се у сивој даљини и на херцеговачкој и на црногорској страни камене громаде брда, узвишица и планина, које су на далеком хоризонту спајале своју боју са бојом тмурног јесењет неба. По ере-

· дини се ту и тамо бјеласала вода Требишњице, мутна и надошла од јесењих киша. Билећа је била заклоњена брдом десно, тако да смо могли видети само Логор и крај око њега. Још јужније, у

даљини уздизали су се висови око Требиња са својим каменим

фортицама још: из доба Аустро-Угарске. Сад тамо, у тим међашима освајања, није више било војника црно-жуте монархије, али су зато у њима чучали носиоци новог поробљавања.

Посматрао сам Саву. Стао је на један камен и његов орловски

„поглед лутао је сивом даљином. Ту на овом вису суре литице, онако наоружан, у похабаном одијелу, али крупан и снажан, личио је на јунаке древне прошлости, који се свагда јављају у

5 Књижевност