Naša književnost

84 ; : Књижевност

син Бошко, Између сина и мајке Стане ВОДИ се дијалог из кога се, не баш тако изразито, разабире родитељско страховање за живот сина кога опрема у рат. Тако писац претставља још једног носиоца радње, сина Бошка, такође резервног официра. У наредној сцени, без Бошка — пошто је Бошко отишао да се „опрости са тетком“ — писац нам претставља још једног носиоца радње, професоровог зета, доктора Илића, који је мобилисан и налази се случајно у дотичној варошици, у Сол Кроз- Илићеве речи писац још боље оцртава оно друштво што „лумпује“ преко пута. Тако дознајемо о томе друштву и нешто више, дознајемо да су тамо наздрављали „влади и војсци“, претили Немцима и истовремено брбљали како „економски и национални интереси палажу да се иде с Немцем“. Кроз Илића писац саопштава да у варошици има и командант места, потпуковник, „љигавац“, „најгора сорта“, „кукумавка.“ После сцене Стана—доктор Илић, појављује се комшија, Београђанин Јовановић, „при пићу“, позива доктора Илића на „обданицу у виноград“. Из те мале сцене упознајемо једнога од носилаца противрадње. После сцене с њим, долази из Београда, путујући за Ниш, и сам синовац Синиша, дипломата. После те сцене, долази опет сцена између ода и сина, Јакова и Бошка. Сцена има задатак да подвуче професоров став према онима који су после првог светског рата „намлатили паре“, „подигли фабрике“, „засели да управљају земљом“ а поштене_ борце, ратнике (као њега), отерали у пензију да „гаје пчеле“. Отац портретише себе као једног ол многих родољуба које су профитери и ратни забушанти запоставили у миру и прегазили. Затим се опрашта са сином, дајући - му савете искусног ратника. Тек Пло је напустио сцену, долази Живан наредник, саопштава да је „почео рат“ и да Немци „бомбардују Београд“. Јаков се враћа и храбри сина за борбу. Појављује се и командант места, потпуковник, саопштава Петровићу да му је наређено да преузме од њега дужност команданта места, пошто он, потпукевник, има наређење да се јави врховној команди. Чин се свршава с Петровићевим узвиком: „Брзо! Чизме! Униформу!“.. То је садржај првог чина, то је експозиција комада, то су његове „сцене“,

догађаји, радње, основни сукоби. Ако бисмо повукли линију да графички обележимо пораст радње, та линија би углавном била равна. Ако бисмо хтели

да на тој линији уцртамо сукобе, уцртали би један једини: сукоб с ратом! По- +

сматрана свака сцена за себе, такође драмски ништа не каже, сем сцене растанка мајке и оца с једне и сина с друге стране. Ако би загребли дубље у ма коју сцену, да пронађемо њено језгро; откријемо њен бар унутрашњи драмски садржај, бар некакве унутрашње противуречности, не би их нашли.

Па шта онда остаје у чину што би дало замаха и живота комаду од којих би

могао живети и занимати пажњу гледалаца кроз три наредна чина 2... Све.

што би могло бити од животне важности по комад, његово кретање и успони, није се одиграло кроз радњу, на сцени, већ се о њему говор иле. Ми смо видели на сцени и упознали само носиоце главне радње, док носиоце противрадње (сем нешто мало Синише и Јовановића) нисмо видели, колико смо о њима чули. Зато нисмо могли ни видети укрштање схватања, сукобљавање ПОР Ноа ни искре судара. Зато: се и радња комада одвијала тромо, „новелистички“, јер није у току чина искрсао ниједан податак који би је снажно покренуо напред, Радња се покренула и порасла тек при крају, кад је јављено да је бомбардован Београд, а врхунила је и завршила се професоровим постављењем за команданта места и узвиком:. 15500) Чизме! Уни-

!